To ti je sve politika

Nikako, ako me već pitaš. Evo su nedavno otpustili bruku ljudi. Kažu, stekli se uslovi za penziju. Pa znamo mi šta je penzija. To je kad te isprate kolege, kad dobiješ sat s posvetom, i otpremninu neku. I penziju... A ne kad te šutnu ko praznu konzervu na cesti. Nema penzije, nije staž uvezan. I ne samo da penzije nema, nego nema ni zdravstvenog. Ako te baš boli, onda plati lijek i doktora. A odakle ćeš, kad od jula nismo platu dobili. Trpi i pij čajeve.

To ti je sve politika. Evo, ove karte, subvencionirane. Na jednog putnika koji plaća pravu cijenu, idu tri koji plaćaju subvencioniranu. Za svaku kartu treba da nam plati grad dvanaest maraka. A mi dobijemo pola marke. I onda s čim ćeš radit? 21 milion od karata smo prošle godine zaradili. Prihodi su nam bili ukupno 37 miliona. A rashodi 72 miliona. 12,5 miliona samo za kamate, što smo dužni... Al nisu kamate najgore, nego što kad si dužan, ne možeš se prijavit na tender. To je sve ciljano. Ali s kojim ciljem, to ja ne kontam. Bilans firme je preko 200 miliona. Nekretnine, zemljišta, nisu to samo ohrndana vozila. To ruku u vatru mogu stavit da je neko bacio oko na to. Ko biva, mi nesposobni, mora se firma privatizovat. A kako ćeš bit sposoban kad su ti ruke vezane. Evo, ove reklame na vozilima. Jedva dogovoriš poso, kad ga dogovoriš, i sve napraviš, tramvaj se pokvari, i jebaji ga. Onda vraćaj što si naplatio, prebijaj. Štedi. A na čemu. Na dijelovima. Smanjili smo gubitke. A znaš kako. Tako što smo manje radili. Skoro 4 miliona kilometara smo prešli prošle godine.

Glavu gore i Bože pomozi

Niko ne pita koliko to sve košta. Svi bi da se voze džaba. Kad uvedeš kontrole, pljuju te, psuju, ne znaš je li gore bit šinter ili revizor. Ti njemu molim, on tebi jebemti mater. Isto ko da je sramota kupit kartu, šverca se i ko ima para. A sve go građanin. Ne znam kako nije nikog sramota u čemu se vozi. Isto stoka. Petsto vozila imamo. Tramvaja, autobusa, trolejbusa, kombija... A evo ruku u vatru mogu stavit da nijedno nije tehnički ispravno. Ovo da me čuju da govorim, iste bi sekunde otkaz dobio. Koje god da policija vozilo zaustavi, to bi na tehnički trebalo istog momenta poslat. Putnike zamolit da izađu, i pravac tehnički. Ali kad si vidio da je policija neki trolejbus zaustavila? To ti je sve politika. Nije da ne čuvamo. Pazimo. Ali troši se. Vidiš kakve su nam ceste. Pruga se raspada, ovo od Marijindvora naniže. Jesi se vozio tramvajem skoro? Ko po makadamu da se voziš, a ne po šinama. Ko to treba da obnovi? Gras? Od čega, kad ni plate nismo pet mjeseci primili. Od tri vozila jedno pravimo. Krpiš, šta drugo? Ne sjećam se kad sam zadnji put nov rezervni dio vidio. Ja da sjedim u toj skupštini, da sam vlast neka, da sam gradonačelnik, mene bi stid bio. Da se u takvim vozilima ljudi voze. Al što će njega bit stid, kad se putnici ne stide? Da znaju šta je stid, ne bi njega izabrali. Briga njega za tramvaj i trolejbus. On se vozi službenim autom. Misliš da su na tom autu gume ćelave? A pogledaj na ovom trolejbusu. Sreća pa je vrijeme lijepo, ne do bog da snijeg zapada. Pogledaj felgu. Isto lisnato tijesto. Hrđa nas pojede. A koliko je ono predsjedništvo za gume potrošilo? Preko 100.000. A kad nova vozila kupuju, to moraju kožna sjedišta bit, i još s grijanjem. A gledaj na čemu putnici sjede. Isto ko da cuke vozimo, a ne ljude. Naša je prosječna plata 953 marke. A kolika je njegova? I za šta! Jedno je vozit ljude, a drugo je vrtit ih ukrug. Njega pet rotacija prati, da ne računam one saobraćajce, svaki drugi dan saobraćaj blokiran. A nama jebu mater kad pet minuta kasnimo. Ma nismo bolje ni zaslužili. Bolje nego da nas noževima bodu. I šta da radiš. Glavu gore i Bože pomozi. A pomoće, akobogda. On zaista sve vidi i sve zna.