Svaki treći Rom i Sinti ne završi školu
26. februar 2021„Ti si niko i ništa, ti ne možeš ništa", već stoljećima se na taj način obraća toj manjini, nekad suptilno a nekad otvoreno, kaže Sebastian Kurtisi za DW, koji je kao jedan od anketara radio na izradi studije RomnoKher i ispitivao Sintije i Rome starosjedioce i imigrante. RomnoKher je udruženje Sintija i Roma, koje bi trebalo da održi njihovu kulturu i identitet. A studiju ovog udruženja podržala je Fondacija Sjećanje, odgovornost i budućnost (EVZ).
Naučno je obrađeno 614 intervjua. Kurtisi je, kao i svi drugi anketari takođe pripadnik najveće evropske manjine, koja broji oko 6,3 miliona ljudi u Evropskoj uniji sa zajedničkim romskim jezikom - romanes. Države članice EU su pozvane da eksplicitno podrže njihovo učešće u obrazovanju. Velika većina ispitanika, preko 80 odsto smatra obrazovanje veoma važnim.
„Zašto mislite da sam takav?"
Sebastijan Kurtisi je Rom, rođen u Makedoniji a odrastao u Srbiji. Završio je tehničku školu i sa 17 godina zajedno sa svojim roditeljima izbjegao u Njemačku. U međuvremenu ima njemački pasoš. Radio je u Ahenu na razvoju postrojenja za desulfurizaciju, a danas je socijalni radnik i savjetuje ljude koji su na socijalnoj pomoći Harc IV. U jednom trenutku, kaže on, shvatite koliko ima predrasuda prema nama: „To je narod lopova, muzikanata, gatara i prosjaka! Zašto misle da sam i ja takav?"
- pročitajte još: Romi s Balkana u Njemačkoj: kako izaći iz uloge žrtve?
Autori studije ukazuju na rasizam, anticiganizam i diskriminaciju. 40 procenata ispitanih govore o diskriminaciji njihove djece, takođe i na nastavi, kako od nastavnika tako i od drugih đaka. Dvije trećine ispitanih se zbog svoje pripadnosti manjini osjeća diskriminisano, takođe i u obrazovnom sistemu. Ali, tamo gdje nastavnici imaju veća očekivanja od djece pripadnika manjina, ta djeca u prosijeku postižu dobre rezultate.
To može da potvrdi i Manja Šueker-Vajs, koja je pripadnica naroda Sinti i koja je takođe radila na studiji kao anketarka. Ona je za DW govorila o majci jednog sina, kojoj se preko telefona zbog njenog njemačkog prezimena obraćaju najnormalnije. Ali, kada se ona i njen suprug pojave u školi, „sa crnom kosom i tamnom puti", onda im postavljaju čudna pitanja. Odjednom bi dječak morao da ide na dopunsku nastavu, iako je dobar učenik.
„To doživljavam jako često", kaže socijalna radnica Šueker-Vajs. Mnogi govore da djeca uprkos dobrim ocjenama dobijaju loše preporuke za dalje školovanje. Njena rođena kćerka koja ide u gimnaziju je rekla: „Ja sam jako srećna što imam plavu kosu i plave oči." Stoga, kaže, ne mora nikom ništa da objašnjava. Mnoge u zajednici Sintija je razljutilo kada je policija nedavno odvela 11-godišnjeg dječaka s lisicama na rukama bez da su informisali roditelje.
„Stravične razlike" u odnosu na cjelokupno stanovništvo
U odnosu na ranija istraživanja i ranije generacije, RomnoKher studija je pokazala napredak u obrazovanju, kaže za DW Karin Cuda, pedagoškinja na Evropskom univerzitetu u Flensburgu i jedna od autorki studije.
- pročitajte još: „Potrebna nam je nova strategija za Rome“
U međuvremenu sva djeca manjina pohađaju osnovnu školu, ali takođe se pokazalo da „veliki dio ispitanika kao i ranije iz škole izlazi praznih ruku" - svako treće dijete ne završi školu, što znači da nema nikakvo zanimanje. I to je razlog zašto velika većina njih dobija samo loše plaćene poslove. Kod najmlađih ispitanika, upola manje ih je bez diplome, ali to je i dalje mnogo više od prosijeka ukupnog stanovništva - samo pet procenata odraslih u Njemačkoj nema završenu školu.
Bez obzira na sav napredak kod mlađih ispitanika, pokazuje se „zastrašujuća razlika u odnosu na prosijek na državnom nivou". Manje djece manjina ide u obdanište, mnogo manje njih završi neku stručnu školu ili fakultet.
I dok oko 15 procenata ispitanih mlađih od 30 godina završi školu, samo četiri odsto završi studije. Jedan od razloga bi mogao da bude što porodice ne mogu da podrže djecu i ne nalaze pristup ponudama pomoći, kako je pokazalo istraživanje.
Dugoročne posljedice nacističkog progona
Suosnivač Udruženja RomnoKher, Daniel Štraus izradio je 2011. prvu studiju o obrazovanju ove manjine. Štraus je za DW kazao da je njegov otac, jedan od rijetkih koji je preživio Holokaust, ostao nepismen zbog zabrane školovanja za ovu manjinu. „Zbog toga se pobrinuo da njegova djeca idu u školu", kaže Štraus.
Ali, 50 odsto preživjelih svoju djecu nisu poslali u školu, zbog „istih rasističkih tendencija, istog školskog rukovodstva, istih nastavnika koji su predavali roditeljima". Tako je još jedna generacija ostala bez obrazovnih mogućnosti.
Kada je njemačka država odbila ciljanu podršku, koju zahtijeva EU, argumentujući da je njeno školstvo otvoreno za sve, on je rekao: „Nije svako preživio genocid". Za iste šanse je neophodna eksplicitna podrška više generacija. Zbog toga su organizacije ove manjine osnovale projekte medijacije.
Gdje je ono pozitivno o Sintijima i Romima?
Autor studije Frank Rojter priča kako je ova manjina opisivana kao drugačija mnogo prije nacističkog progona u cijeloj Evropi, kako se potom nastavio institucionalni anticiganizam, sve do toga da genocid nad ovom manjinom nije priznat do 1982. godine.
- pročitajte još: Moja Europa: Holokaust nad Sintima i Romima - sjećanje i opomena
On citira sina jednog preživjelog: „Djeca su me zlobno psovala kao ‚prljavog cigana'". Pojedini nastavnici su „bili nekadašnji nacisti". Rojter pokazuje da neki školski udžbenici i danas šire stereotipe o ovoj manjini i gotovo da nema pozitivnih narativa.
Bilo bi dobro da se društvu i obrazvonom sistemu savjetuje da u nastavni plan i program i u obrazovni materijal uvrste priče o progonu i uspjehu, raznolikosti kulture Sintija i Roma te romski jezik. Za sada je to samo sporadično.
Osnažiti manjinu
Daniel Štraus napominje da su ove teme već uvrštene u nastavni plan i program u njemačkoj pokrajini Baden Virtembergu, ugovorom sa ovom manjinom. No, uprkos tome niko se nije prijavio za ponuđeno doškolovavanje. On stoga zahtijeva da se osnuje fond za obrazovanje za Njemačku, više informacija o identitetu, kulturi i anticiganizmu i više osnaživanja: „da se zajedno sa manjinom i na istom nivou nešto razvije".
Morao bi da se već u obdaništu oživi kulturni identitet, isto kao što je slučaj sa lužičkim Srbima ili danskom manjinom. Trebalo bi da se vidi kompletna raznolikost manjine. „Jedan Bavarac nije samo Bavarac već žena, muškarac, katolik, evangelista, musliman, Jevrej, visok, nizak, debeo ili mršav. Kod manjina mnogi imaju osjećaj: 'Ako znaš jednog, znaš ih sve'. A to nije tako!"