1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Srebrenica 1995 - 2015

Srebrenica i tajac u Srbiji

Ljudi u Srbiji su u tišini posmatrali kolone prognanih u vojnoj akciji 'Oluja', dok je nekoliko dana ranije tišina obavijala kolone koje su iz Srebrenice išle ka Tuzli, Sarajevu...

Bulevar revolucije 5. avgusta u Beogradu. Ljudi koji su se zatekli na ulici gledaju kroz izloge obližnjih radnji. Na televiziji se vide kolone izbjeglica na traktorima, kamionima, u automobilima… kolone onih koji idu pješke. Kolone dolaze iz Hrvatske, potjerane “Olujom”. Tajac. Zgražanja na licima, na ponekim i suze. Gledam i saosjećam. Saosjećaju skoro svi koje sam u tom trenutku mogao da vidim. Desetine hiljada ljudi, žena, djece. Nepregledne kolone.

Slične kolone su bile i 20-ak dana ranije, na samo dvjestotinjak kilometara od Beograda - iz Srebrenice u pravcu Tuzle, Sarajeva... Kolone žena i djece, muškaraca. No, niko u Beogradu, u Srbiji nije stajao tiho i promatrao kolone. Zašto? Zato što ih niko nije vidio i danima, nedjeljama ili bolje reći mjesecima niko nije ni čuo za njih. Jer, mediji o tome nisu izvještavali. A nije to bilo vrijeme interneta i pametnih telefona. Informacije nisu prolazile tako brzo kao danas.

Bio je to tajac. Neprobojna tišina. Vijesti 11. jula 1995. iz Srebrenice jednostavno nema. Tek je uveče na Studiju B prikazan kratak snimak ulaska srpskih snaga u taj istočnobosanski grad, odnosno snimak onog što se tada u srpskim medijima zvalo 'oslobađanje Srebrenice' . Bio je to snimak Zorana Petrovića – Piroćanaca jedinog novinara koji je bio tu u okruženju Ratka Mladića. U dnevnim listovima tek poneka vijest, na radiju takođe. Zašto?

Karadzic vor Gericht

Izbjeglice u "zaštićenoj zoni"

Deset agencijskih vijesti o Srebrenici

„Mi jednostavno nismo imali pristup. Nama je bilo tada potpuno nemoguće doći do Srebrenice. I teško je bilo bilo šta saznati za sve one koji nisu bili tamo“, priča za DW tadašnji novinar Radija B92, Dušan Mašić.

Sonja Biserko je jednom prilikom izjavila kako posjeduje kompletan pres kliping iz novina tih dana i da se radi o bukvalno deset agencijskih vijesti. I ona govori o tekstu Zorana Petrovića Piroćanca u tadašnjem nedjeljniku Intervju koji je, kako je istakla, „napisao strašan tekst“. „Rekao je da je vidio 4.000 mrtvih – on lično“, kazala je Biserko.

„Onog trenutka kada je Srebrenica osvojena onda su na televiziji prikazani isključivo snimci Ratka Mladića koji okupljenoj dječici, čije će očeve, braću i stričeve kasnije da pobije, dijeli bombone“, kaže za DW Žarko Korać, profesor na Filozoskom fakultetu u Beogradu i političar. „I to je sve. I onda imate jednu ogromnu ćutnju. Isključivo strani mediji počinju postepeno da pišu o tome šta se tamo desilo, doduše nisu ni oni odmah reagovali. I samo oni koji su gledali strane medije su polako mogli tu istinu da vide i da čuju. A onda naravno ta istina počinje da se probija i u medijima u Srbiji“, kaže Korać.

Doduše i mnogi drugi događaji koji su uslijedili potom, priča Mašić, su u potpuno drugi plan bacili Srebrenicu i sve što se tamo događalo. „Ali, prvenstveno zbog toga što nikog nismo imali tamo i nekim potpuno prirodnim putem dostupnosti informacija to je palo u drugi plan. Ali, ne zato što je to neko htio. Možda je to neko htio na državnim medijima, ali na našim medijima mi nismo imali restrikcije ali jednostavno nismo mogli to da radimo, a radili smo koliko smo mogli da radimo. I samim tim je ta priča gurnuta u treći plan.“

Dusan Masic

Dušan Mašić je u vrijeme genocida u Srebrenici bio novinar Radija B92

A svi oni koji su u Srbiji tada govorili da se u Srebrenici dogodio zločin, veliki zločin, masakr, doživljavali su žestoke i agresivne reakcije i govorilo se samo u negaciji, odnosno da se tamo ništa nije dogodilo, priča Žarko Korać. Zvanična reakcija je bila da se zapravo radi o mnogo manjem broju žrtava i da je riječ samo o odgovoru na akcije oružanih snaga BiH, kaže on. „Srbija ima jako velike probleme da izađe na kraj s tim teškim, teškim zločinom koji je okvalifikovan kao genocid. Bez obzira na rezoluciju Parlamenta Srbije koja o tome govori, čini mi se da će još dosta vremena proći da Srbija istini pogleda u oči i prizna da je to najveći pojedinačni masakr u Evropi od Drugog svjetskog rata“, priča Korać za DW.

Gledajući iz profesionalnog novinarskog ugla Bojana Lekić, nekadašnja novinarka B92 je u knjizi Talasanje Srbije kazala da mediji, uključujući i B92, Srebrenicu nisu „odradili“ kako je trebalo. „Mi se nismo pravili da se ništa nije desilo, jer smo shvatili da se nešto desilo. Ali, mi nismo znali razmjere tragedije. To je jedan stravičan događaj i mi smo znali da se tu zbilo nešto mnogo gadno. I po zatvorenosti svih mogućih ’izvora’. Toliko je bilo teško da prodreš do bilo kakve informacije, osim da je bilo nešto mnogo gadno“, priča Lekić.

Moralna odgovornost medija

Gadno? Ubijeno je oko 8.000 ljudi. Mašić priča da je ubilačka mašinerija tih dana funkcionisala po principu "da su ih našli hiljadu ubili bi ih hiljadu, da su ih našli 15.000 ubili bi 15.000". Našli su i ubili oko 8.000 ljudi: muškaraca i dječaka. No, i bez obzira na nedostupnost informacija u ovom slučaju bi se moralo postaviti još jedno pitanje - pitanje moralne odgovornosti medija. Mašić, međutim, kaže da ipak ne treba postavljati pitanje moralne odgovornosti medija tada, u periodu kada se genocid događao, već treba postavljati pitanje moralne odgovornosti medija od 2000. do danas.

„Postoji čitav niz događaja koji su bili u fokusu. Nikada Srebrenica nije mogla da postane primarna tema medija, šta više čak i kada je Srebrenica bila glavna tema onda se govorilo o hvatanju Karadžića i Mladića – odnosno o skrivanju Karadžića i Mladića, a nikada o onome što se stvarno dogodilo“, kaže Mašić.

A kako se upravo to nepriznavanje i ćutanje o genocidu u Srebrenici odražava na kompletno srpsko društvo, Žarko Korać kaže da društva to mogu da negiraju u potpunosti.

„Ja nisam preveliki optimista i to zavisi od toga kako se vidi rat i od spremnosti da se prihvati odgovornost za taj rat. U Srbiji se smatra da je rat od 1991-95. bio nametnut, da Srbija za njega nema odgovornost i da u najmanju ruku ima odgovornost kao i svi ostali. I samo pod tim uslovima je bilo moguće izabrati za predsjednika Tomislava Nikolića, za premijera, a sad minstra spoljnih poslova Dačića (Ivica prim. aut.), i danas za predsjednika vlade Aleksandra Vučića. Očigledno se smatra da učešće u ratu, ratna propaganda, jer, koliko je meni poznato i Vučić i Nikolić su učestvovali u dobrovoljačkim jedinicima: jedan u Slavoniji i Bosni a drugi baš u okolini Sarajeva - znači samo u tim okolnostima je to bilo moguće. Upravo izbor tih ljudi, bez obzira kakvu oni politiku vode danas, ličnosti koje se nikada nisu pokajale za to što su radile i danas vode Srbiju pokazuje da je čitavo srpsko društvo zatvorilo debatu o tome šta je bilo devedestih", zaključuje profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Žarko Korać.

Ratko Mladic und Radovan Karadzic Fahndungsplakat 2002

Korać: Kada se u srpskim medijima govorilo o Srebrenici govorilo se u negaciji ili se pak govorilo o hapšenju Karadžića i Mladića

Mašić kaže da akcija koju je pokrenuo u Beogradu #sedamhiljada za sjećanje na Srebrenicu kao da ima kontraefekat i daje snagu nekim vampirima iz prošlosti da krenu da na isti način pričaju kao što su pričali prije 20 godina što je nevjerovatno u Srbiji koja je danas potpuno drugačija od one kakva je bila 1995. Kada se govori o Srebrenici Mašić kaže da je nedavno pročitao komentar u Večernjim novostima koji „kao da je pisan 1995“. „Strašno!“, kaže I to samo znači da je poražavajuće za sve ono što smo radili u prethodnom periodu i što je još gore to daje za pravo onima koji tvrde da smo mi predkonfliktno društvo – odnosno da nam je do nekog novog rata ostalo manje nego što je prošlo od prethodnog“, pesimistično zaključuje Mašić.

Mašić je pokrenuo akciju u Srbiji #sedamhiljada kojom se namjerava 11. jula odati počast srebreničkim žrtvama. “#sedamhiljada - zato što sam prije svega čovjek, zato što ne želim da se zaboravi, zato što ne želim da se Srebrenica ponovi.“ I tu je nada da više nikakve „Oluje“ neće zasjeniti nikave „Srebrenice“ ili obrnuto.