1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Panorama

Sistematski

Kada sistematski ljekarski pregledi ne služe preventivnom otkrivanju bolesti nego formalnom udovoljavanju zakonskoj obavezi poslovadaca: jedno iskustvo iz druge ruke. Za DW kolumnu piše Nenad Veličković.

Bosnien-Herzegowina Sarajevo - Ein alter Man in der Bahn (DW/N. Velickovic)

Prava slika bh. zdravstva - umjesto zavoja, ili flastera, izolir traka.

E, bio sam ti na sistematskom. Došlo odozgo, svi moramo. Pola sam dana izdangubio. Poslalo nas u neku privatnu ambulantu, tijesan hodnik, puno ljudi, zagušljivo. U osam sam stigo, u devet došo na red. Uđem, unutra doktorica, šezdeset godina, dvaput tolko kila, ljuta, nervozna, ja dobrojutro, ona sjedite, ja sjednem, pita koliko ste teški, reko ne znam, koliko ste visoki, ja opet kažem ne znam, ona ispunjava tamo nešto, štrihira, vidi da nije popunila ovo za visinu i težinu, pita koliko ste teški, ja kažem ne znam, koliko ste visoki, ne znam, tu me ona prvi put pogleda, kaže: kako ne znate, ja kažem fino, nije mi trebalo, pita ona kad ste zadnji put bili na sistematskom, ja kažem 1986, sa školom, kaže ona dobro, onda vas moramo izvagati, stanite na vagu, pitam ja na koju vagu, kaže ona tu ispod stola, ja pogledam opet, nema, kažem nema, ona pita kako nema, sagne se i ona, fakat nema. Zove sestru, ali sestra izašla, ustane, traži po kancelariji, nađe vagu iza zavjese, na njoj prst prašine, kontam, koliko je ljudi ovdje prošlo sistematski, a nikom vaga nije trebala, kaže ona stani, ne moraš skidati cipele, al ja već skinuo, pita ona koliko, ja kažem osamnest, kaže ona šta osamnest, ja kažem piše osamnest, kaže ona nemoguće, siđi pa se opet popni, ja siđem pa se opet popnem, ona ustane, gleda, kaže fakat osamnest, onda se nagne, pogleda skalu, kaže stodvadeset, i osamnest, to je sto trideset osam, malo je to previše, kaže, a ja kontam u sebi, da si moje visine imala bi dvjesto. Hajde sad da izmjerimo visinu, stani tamo, ne moraš se izuvat, al ja se izuo, pitam kako ću se okrenu, kaže ona licem prema zidu, ja stanem, al me stomak odbija od one šipke, kaže ona okreni se, ja se okrenem, ona gleda, ne može da dofati onu šipku što ide gore dole, kaže spusti tu šipku do glave, ja spustim, ona gleda, al ne vidi dobro odozdo, kaže siđi, ja siđem, koliko, pita ona, sto osamdeset osam, kažem ja, dobro, evo ti sad ovaj papir, i kreni hodinikom, od vrata do vrata, kad sve završiš, vrati se ovamo.

Bosnien-Herzegowina Sarajevo - Eine Apotheke in Sarajevo mit den Nachrufe drüber geklebt - Gesundheit nach dem Tod? (DW/N. Velickovic)

Zdravlje poslije smrti?

Ja krenem, prva vrata ekg. Unutra neka sestra, doktorica, sad se svi isto oblače pa ne znam, ali zamotana, ne gleda me, petlja nešto oko onog aparata, kaže zadignite majicu i zavrnite nogavice do koljena. A ja obuko neke hlače s tijesnim nogavicama, znam da ih ne mogu zavrnut ni do pola listova, kažem mogu se ja skinut, ona samo što ne vrisne, nećete mi se ovdje skidat, zavrnite nogavice i lezite na leđa, ja gledam, sve paravani oko kreveta, skinem se, ona dođe, kad me vidi onako u boksericama vrisne, samo što joj one šnjure nisu poispadale, kaže što ste se skinuli, kažem zato što ne mogu zavrnut nogavice, ona ljuta, posluje oko mene a ne gleda me, sve ovako drži glavu, da me ne vidi. Odzuji ona mašina, skine ona one pipke sa mene, obucite se kaže, ja se obučem, pa u hodnik, pa na sljedeća vrata.  Oftamolog. Isto neka bakica, valjda ih povukli iz penzije, da odrade ove sistematske. Dobardan, dobardan, sjedite, šta vidite, pročitajte, ona slova ko reklama, svako pola metra, ja pročitam, kaže ona uredu, nažvrlja nešto, možete, kaže, dalje, kažem ja ne mogu, kontam kad me već privelo, da se onda i pregledam, ona se ko trgne, ja kažem upalite i ona manja slova, ova bi i slijepac vidio, kaže ona nema potrebe, dobar ti je vid, kažem ja nije, u zadnje vrijeme u kladionici sve okrećem onaj tiket prema svjetlu, a prije nisam moro, možda imam dioptriju, kaže ona nije to do dioptrije nego do kontrasta, izvadi neku knjižicu, unutra sve neki balončići raznih boja, pita me koji je ovo broj, ja kažem 16, kaže ona dobro, a ovo, ja kažem 8, kaže ona dobro, sve je uredu, a ne gleda šta mi pokazuje, okrenula knjižicu prema meni, prevrće stranice napamet, vidim ja ne vrijedi, izađem, na sljedeća vrata, neurolog. Dobardan, dobardan, sjedite, ja sjednem, kaže ustanite, ja ustanem, ona uzme neku olovku, kaže prati očima, ja pratim, ona me prekrsti onom olovkom, kaže pruži ruke, ja pružim, sastavi prste ja sastavim, kaže idite sad do zida, ja odem, vratite se, ali sve nogu pred nogu, ko policija kad provjerava jesi li pio, ja sve nogu pred nogu, kaže ona sve uredu, možeš dalje, ja stao, ne mogu da vjerujem da je to pregled, a ne znam za šta je taj neurolog doktor, ne znam šta da pitam, šta ću, izađem, sljedeća vrata laboratorija, tu opet gužva, uzeli mi krvi tri epruvete, dali mi neku teglicu da se popišam u nju, ja u wc, on jadan sav zapišan, jadni ljudi se ne snalaze, jednom rukom držiš onu vatu na veni odakle su ti krv vadili, drugom s dva prsta teglicu, s druga dva ćunu, nogom držiš dasku da ne padne da i nju ne zapišaš, kontam, mogli smo to sve kod neurologa, bolje bi vidio kako držimo ravnotežu. Predam to, gdje sad, bris, zinite, zinem, ona mi obriše usta iznutra štapićem za uši, pita gdje mi je stolica, ja se okrenem, ne vidim nikakvu stolicu, ne kontam šta me pita, kaže ona stolicu za analizu, ja skontam, kažem nemam, ona mi da neku teglicu, kaže donesi sutra do jedanest, ja teglicu u džep, pa na zadnja vrata, piše na njima psiholog, ja uđem, on čita neku knjigu, ja kažem dobar dan, on kaže sjedite, ja sjednem, on spusti knjigu, zagleda se u mene, isto rentgen, pita kako spavam, ja kažem dobro, na kojoj strani legnem na toj se i probudim, pita on piješ li kakve lijekove, ja kažem samo protiv bolova, pita on šta me boli, kažem ja ništa, pita on pa što pijem lijekove, kažem ja pa zato što me boli, kaže on kako me boli kad sam sad reko da me ne boli, kažem ja ne boli me sad, al kad me boli pijem, pita on kad me boli šta me boli, kažem ja leđa, pita on gdje radim, kažem ja u servisu, pita on u kojem, kažem ja u  Suletovom, pita on radimo li dijagnostiku, kažem ja radimo, kaže on onda smo kolege i vrati mi papir. Pitam ja gdje sad, sva sam vrata obišo, kaže idi tamo gdje si prvi put bio. Kontam, u čemu je fol da ti svi dočekaju na vi, a isprate na ti.

Vratim se kod one bombice, dobardan, dobardan, sve završio, jesam, da vidim, pruži ona ruku, pružim ja papir, čita ona, kaže uuuu, srce nije dobro, aritmija, to se mora pregledati, i izvadi jednu vizitkartu iz džepa mantila, kaže ovo je odličan ljekar, radi privatno, specijalista, neka on pogleda. Uzmem ja vizitku, ona opet gleda u onaj papir, kaže uuu, 138 kila, opet izvadi iz drugog džepa vizitku, kaže ovo je moj kolega specijalista, trebaš prekontrolisati šećer i štitnjaču, onda opet gleda onaj papir, kaže uuu, kičmu treba snimit da se utvrdi otkud bolovi u leđima, pa opet izvadi vizitku, sreća da oni mantili doktorski samo tri džepa imaju. Pitam ja ima li ijednog kolegu da ne radi privatno, kaže ima, ali kod njih se od penzionera ne može doć na red za šest mjeseci, a ni aparati ne rade. Jedino ako imam vezu da upadnem ako neko umre prije nego dočeka termin.

Dobra je stvar da nam je taj sistematski firma platila. Samo ćemo to morat u subotu odradit.

 

Preporuka redakcije