1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Panorama

Ravnopravnost

Kako jedan fikcionalni zastavnik prve klase rješava pitanje mogu li oficirke Oružanih snaga Bosne i Hercegovine ići na hadž o trošku države?

Zastavnik prve klase Ćorić uhvatio se rukom za srce i napipao u unutrašnjem džepu sakoa čuturicu. Djevojka u uniformi preko puta njega natjerala mu je pritisak na 200. Da se on pitao, do tog novačenja žena nikad ne bi došlo, najviši čin koji bi žena pod njegovom komandom mogla dobiti bio bi supruga oficira.

Ti im pružiš prst, a one te vuku za nos, mislio je u sebi, bijesan i na ministarstvo i na NATO i na pretpostavljene u kadrovskom. Taman se pomirio s izdacima za šminku i kojekakve druge ženske stvari, počeli su mu stizati računi za plakate na bilbordima. Kad se jedva na kraju pomirio da svi pozivi POSTANI OFICIR ORUžANIH SNAGA BOSNE I HERCEGOVINE moraju ići u dvije verzije, jedna s muškarcem i druga sa ženom na slici, javila se ona jedna s pitanjem zašto na plakatu ne piše oficirka, ako je na slici već žena u uniformi.

Nju je bio istjerao iz kancelarije, ali su ga za dva dana zvali odozgo da odsad pazi na rodnu ravnopravnost u jeziku. Cijelo popodne je proveo na internetu, da ustanovi šta te riječi – rodna ravnopravnost u jeziku – tačno znače. Na kraju je mornarskim čvorom morao skratiti onaj kabl miša, da mu ne bi svaki čas bježao preko ivice stola.

A sad ga je ova došla pitati kako da se raspita kako i ona može na hadž naredne godine.

Prvo je ustao i otvorio vrata iza nje, da vidi ima li koga ispred da prisluškuje, nije li ovo neka zajebancija na njegov račun, a kad nikoga ispred nije zaskočio, zatvorio je vrata i odmjerio je otpozadi. Za njegov ukus bila je žgoljava i visoka, a takve su obično jezičare i oštrokondže.

Nije mu odmah bilo palo na pamet da je uputi na ured vojnog muftije, a kad se toga sjetio, bilo je već kasno. Cura je izgovorila ravnopravnost, i njemu je pao mrak na oči.

Jebemti ravnopravnost, i ko je izmisli! A sve je učinio da ostane miran. Izbrojao je do dvadeset, otkopčao gornju dugmad, popustio rupu na opasaču, udahnuo nekoliko puta duboko, popio jednu čašu vode, drugom pokvasio vrat i čelo. I onda je ljubazno i smireno pitao je li ona to njega zajebava ili ga ozbiljno pita.

Haddsch Pilgerfahrt

Na Hadž "našim parama"

Ona je, naravno, bila ozbiljna. Rekla je da smatra velikim propustom komande to što su ove godine išli samo muškarci. Teoretski, bila je u pravu. I to ga je malo pobrkalo u razmišljanju. Izborom se nije bavio, njegovo je bilo da prebaci novac. 67.500 maraka, za devetoricu muškaraca. U vjerska pitanja nije se miješao, sve što je o tome znao naučio je u kantini i kafani. U kafani je čuo i da je oko svega toga pukla bruka, jer da se na hadž ne ide tuđim parama, da se javnost oko toga uzbunila, ali je to zaboravio čim je prespavao. Ruku na srce, nije mu bio jasan ni koncept tuđih para. Ako je država naša, a pare državne, onda su i pare naše. A ovo što se sad daje za vojsku obična je sića u poređenju s onim što se davalo kad je počinjao karijeru kao mlađi vodnik. I plate su bile veće, i stanovi su bili džaba, i imao si evidentičara, nisi se morao zajebavati s miševima i oficirkama. I niko nije postavljao pitanje para. (To da nisu odbranili zemlju koja ih je da je brane plaćala, o tome zastavnik Ćorić nije volio da misli. Kao što neće ni ovu, ako se ukaže potreba.)

A o proceduri izbora tih devet ljudi nije znao ništa. Ko ih je prema kakvim zaslugama izabrao, to se on nije pitao. Ali niko im ne bi dao 7.500 maraka da nečim to nisu zaslužili. Možda su bili redovni na molitvama, možda su bili najbolji na gađanju... Više je mozgao o tome hoće li se sada mijenjati pravilnik o nazivima činova. Hoće li naprimjer zastavnik prve klase koji je išao na hadž dobiti čin hadži-zastavnika prve klase? To mu se činilo pošteno. Ako sam sebi platiš put, onda si zastavnik hadži-Ćorić. Ako te sponzoriše vojska, onda si hadži-zastavnik Ćorić. I onda svi znaju da si bio najbolji na molitvama, ili na gađanju.

U kafani je naučio i da žene na hadž ne mogu ići same, nego da im je to moguće samo s muškarcem u pratnji, mužem ili članom familije. Pa je praveći se važan tim znanjem pitao tu ženu u uniformi pred sobom ko bi po njenom mišljenju trebalo da snosi troškove pratnje. I ne trepnuvši, ona je odgovorila Ministarstvo odbrane.

Tu se i nehotično uhvatio za šlajpek u zadnjem džepu hlača. Pa to ispada, rekao je, da za jednu ženu treba platiti duplo. Gdje je tu ravnopravnost, upiljio se u nju.

A ona, mrtva-hladna, odbrusila mu je da to ne pita nju nego onoga ko je takvo pravilo izmislio. Što se nje tiče, ona bi mogla ići i sama. Zna se o sebi brinuti. Da ne zna, ne bi bila poručnica. Tako je rekla.

A njemu to nije bilo odmah ni čudno ni sumnjivo, nego je umjesto toga popizdio i počeo da računa koliko se metaka i goriva može kupiti za one silne pare koje idu na njene karmine i druge ženske zajebancije, uključujući i porodiljska bolovanja. Kad se smirio i izvinio (to je naučio, da kad im se izvini ne pišu prijave protiv njega), ona je mirno rekla da nije došla tu kao žena nego kao ateistica i da to što traži nema veze sa šminkom.

Ateistica, ponovio je on, a srce mu je opet skočilo pod podvaljak. I zato je nije pitao ono što bi svako drugi na njegovom mjestu pitao, šta ćeš na hadžu, ako ne vjeruješ, nego je pitao, iskreno se čudeći: – Pa otkud ti onda u oružanim snagama?