1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Komentar

Ravno sve do Kosova

Srbija hoće u EU i tu sve djeluje jasno. Ali šta Brisel i Berlin hoće od Srbije? Stabilnost, kasnije priznavanje Kosova i usklađivanje spoljne politike prema Rusiji, kažu poznavaoci prilika. Sve ostalo je manje važno.

Današnji susreti u Berlinu formalno su upriličeni kao konferencija o zapadnom Balkanu – mada je tamo i Slovenija – i to privredna konferencija – mada bi najznačajniji mogao da bude onaj politički sporedni dio. Uopšte, ekonomski značaj regiona neuporedivo je manji od njegovog značaja za stabilnost Evrope. Tako taj region, u kojem Srbija ima centralnu geografsku i simboličnu ulogu, postaje šansa da Brisel i Berlin demonstriraju svoju često kritikovanu spoljnu politiku. Stoga se i od Srbije u procesu evrointegracija traži da bude faktor stabilnosti, da rješava kosovski problem i da ne trči otvoreno u zagrljaj Rusije. Nasuprot tim političkim pitanjima, za EU mnogo manje značaja imaju teme koje se tiču ljudskih prava, slobode štampe, burazerskih ugovora i ortačkog zapošljavanja, tvrde sagovornici Dojče velea.

Ukrajinski čvor

Ruski novac nenadoknadiv za Srbiju?

Ruski novac nenadoknadiv za Srbiju?

„Srbija u ovom trenutku od Njemačke prije svega očekuje razumijevanje za svoj položaj u odnosu na ukrajinsku krizu“, kaže Andrej Ivanji, spoljnopolitički urednik „Vremena“ i dopisnik berlinskog Tagescajtunga. On srpski pokušaj neutralnosti vidi kao jedinu moguću politiku, i to ne samo jer „srce većine Srba kuca za Rusima“. Uz nabrajanje ruskih miliona – onih u NIS-u, gradnji Južnog toka, za obnovu željeznice i sanaciju budžeta – Ivanji konstatuje: „Trenutno niko nije u stanju da nadomjesti ekonomsko prisustvo Ruske Federacije u Srbiji. Bez obzira na simpatije ili prioritete spoljne politike, Srbija je jednako upućena na saradnju sa Moskvom i Briselom. Bez jednog ili bez drugog bi se Srbija ekonomski urušila.

Drugačije misli Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlanstske studije. Pokušaj da srpska poljoprivreda profitira od ruskog embarga ona vidi kao davanje prednosti „kratkoročnim potencijalnim ekonomskim interesima“ nad „dugoročnim ideološkim i ekonomskim interesima“. „Još je veći problem politički: što srpsko rukovodstvo ili ne shvata šta znači proces evrointegracija ili laže javnost“, kaže Milićeva za DW. Ona dodaje da se „očekivanja EU i dalje tumače kao pritisci i ucjene iako nas Brisel ne tjera da postanemo članica EU nego je to demokratska odluka građana Srbije“.

Ivanji je nedavno u Tagescajtungu Srbiju nazvao „prigodnim sporednim frontom“ ukrajinske krize. To znači, objašnjava on za DW, da ni Briselu ni Moskvi nije baš svejedno na koju stranu će se nagnuti Beograd. Dok EU želi Balkan bez trzavica i iskakanja, Rusija preko Srbije zadržava nekakav uticaj u regionu, „makar kako bi nervirala Zapad“. Stoga poslanica opozicione njemačke Ljevice, Sevim Dagdelen, smatra da bi najgora moguća politika bila „satjerivanje Srbije u ćošak i stavljanje pred eksplicitni izbor: Moskva ili Brisel. To ne bi trebalo raditi“, kaže ona za DW. Upravo toga se pribojava Jelena Milić – ona vjeruje da će se građani EU jednom „sa pravom zapitati zašto bismo mi primili Srbiju u članstvo kada 2014. godine nije bila solidarna“.

Priznanje pa članstvo

Pitanje svih pitanja

Pitanje svih pitanja

Ukrajinska kriza će jednom proći, rat sankcijama će prestati, pa se ni vlast u Beogradu više neće preznojavati tokom izvođenja špage između Istoka i Zapada. Ali ostaće problem Kosova gdje će kroz pet, šest godina sljedeća srpska vlada biti stavljena pred neminovnost: u Evropsku uniju se može samo uz priznavanje nezavisnosti bivše južne pokrajine. Ne treba gajiti prevelike nade u nekakav kompromis, kaže Andrej Ivanji, jer Priština će insistirati na eksplicitnom priznanju, a Brisel ne želi da uvozi teritorijalni konflikt. „Insistiranjem Prištine na nezavisnosti i odbijanjem Srbije da formalno prihvati tu nezavisnost, čitav region ne bi mogao da postane dio EU. To neće prihvatiti najmoćnije zemlje Unije.“

To su potvrdili i poslanici dvije vladajuće i ubjedljivo najveće njemačke partije – socijaldemokrata Ditmar Nitan i demohrišćanin Torsten Fraj. Oni su u odvojenim razgovorima za DW rekli da Srbija ne može u EU ako ne prizna Kosovo i ne promijeni ustav. Kako kaže Jelena Milić, EU neće sebi dozvoliti novi Kipar ili dvije zemlje koje bi se međusobno minirale.

Ima li Srbija nešto od toga da ne prizna Kosovo? Nema ništa konkretno, kaže Ivanji, ali dodaje da nije jednostavno prihvatiti ono što su stranke u Srbiji, gotovo bez izuzetka, okarakterisale kao kršenje međunarodnog prava. I Evropska unija ovdje ima problem sa sopstvenom vjerodostojnošću, posebno jer ne priznaje otcjepljenje Krima, ukazuje Sevim Dagdelen: „Mislim da priznanje nezavisnosti Kosova ne treba da bude uslov za Srbiju, to bi bilo licemjerno. Znate, nigdje u pristupnim kriterijima ne piše da kandidat mora da prizna kršenje međunarodnog prava. A to se sada traži od Srbije“, kaže ova ljevičarka za DW. Međutim, njena stranka – trenutno najjača opoziciona – ima slabe izglede da participira u vlasti. Zato i Dagdelen priznaje da će iz perspektive Berlina eksplicitno priznanje Kosova ostati uslov za Beograd.

Nevažno je sve što nije važno

Ako se na stranu stave ključne političke teme, upadljivo je ćutanje briselskih institucija, ali još više berlinskih političara, pred autoritarnim stilom vladanja Aleksandra Vučića. Iako njemački listovi o toj autoritarnosti pišu – kada se sklapaju tajni ugovori sa Arapima, kada se Vučić dere na ministre, svojeručno spašava dijete iz mećave ili glasovito ode u Andrićgrad – zvanični Berlin kao da se interesuje samo za Kosovo.

Autoritarni način vladanja prolazi ispod briselskog radara

Autoritarni način vladanja prolazi ispod briselskog radara

„Briselu treba uspješna spoljna politika, a normalizacija odnosa Beograda i Prištine bi to bila. Stoga se srpskoj vlasti na drugim poljima gleda kroz prste“, kaže Jelena Milić. „Ipak, realnost je već toliko očita da će se sljedeći Izvještaj o napretku u oktobru itekako baviti državnim davanjima, netransparentnim tenderima, stanjem u pravosuđu. Ova vlada nam daje nažalost previše primjera bahatog odnosa prema medijima, civilnom društvu i manjinama.“

Sevim Dagdelen, u skladu sa svojim političkim opredjeljenjem, komentariše i paket zakona o radu i oko rada, koji je nedavno u Srbiji donijet bez javne rasprave. „Problem je što EU zapravo podstiče i traži od kandidata privatizaciju, deregulaciju i liberalizaciju, čak i vitalnih javnih sistema. Od toga najviše profitiraju njemačke firme, pogledajte samo ko kontroliše telekomunikacije i banke na Balkanu.“ Prema mišljenju naše sagovornice, evropska politika zatvara oči pred autoritarnim stilom vladanja. Stoga Dagdelen evropski put Srbije i drugih zemalja regiona objašnjava primjerom Turske, sa kojom je EU nedavno otvorila novo poglavlje pregovora. „Tamo ni krvavo gušenje demokratije ne igra nikakvu ulogu, sve dok cvjetaju poslovi njemačkog i turskog kapitala.“

Lista srpskih problema mnogo je duža – partijsko zapošljavanje, tabloidne hajke na opoziciju i neistomišljenike, faslifikovanje doktorata – ali iz Brisela nevidljiva. Odande se Srbija uglavnom ne posmatra izolovano, nego samo kao dio regiona, smatra Ivanji: „Srbija igra važnu ulogu u komšijskim odnosima. Njeno talasanje na Kosovu bi moglo da izazove probleme, ključna je u prevazilaženju problema u BiH, odnos sa Hrvatskom je takođe važan. Dok Srbija igra ulogu faktora stabilnosti, sve ostalo pada u drugi plan: i postojanje ili nepostojanje opozicije ili medijskih sloboda, ugovori sa Rusijom i Emiratima. Možda i to jednog dana dođe na dnevni red.“