Psi prepoznaju ljudske gestove

Psi koji su se navikli na ljude, razlikuju različite izraze ljudskog lica. To ne važi samo za njima poznata lica, već i za strance. Ostaje nejasno, da li psi razumiju to što vide na ljudskom licu. Tim naučnika u Beču je nedavno objavio jednu studiju na tu temu, a DW je razgovarao sa, Ludvigom Huberom iz tima:

DW: Profesore Huber, studija vašeg instituta je pokazala da psi mogu da prepoznaju izraze ljudskh lica. Većina vlasnika pasa to može da potvrdi iz vlastitog iskustva. Zašto je tako teško to i naučno potkrepiti?

Ludvig Huber: Mi mnogo toga nagađamo kada komuniciramo sa svojim ljubicima. Ipak, ostaje pitanje šta pas razume tokom te komunikacije sa nama. Mi komuniciramo na mnogim kanalima i sa mnogim čulima – isto je i sa psom.

Psi imaju odlično čulo mirisa i sluha, ali loše vide. Možda raspoloženja učitavaju drugačije, a ne vizuelno. Na primjer, dokazano je da i ljudi feromonima drugima prenose poruku straha.

Zbog toga smo sproveli eksperiment. Prvi korak je bio da dokažemo da psi uopšte mogu da razlikuju izraze ljudskog lica. Koristili smo slike, kako bi smo druge signale mogli da isključimo. Psi nisu poznavili ljude čija lica smo im pokazali.

Petnaest osoba. Uvijek po dvije slike: jednu na kojoj je osoba vesela, i drugu na kojoj je ljuta. Zadatak pasa je bio da nauče kako da dođu do hrane. Jedna polovina je dobijala hranu kada na tačskrinu njuškom dotakne ljuto lice, a druga grupa je hranu dobijala kada dotakne veselo lice. Taj zadatak su riješili skoro svi psi.

To znači da psi nisu morali da vrednuju izraze lica, veselo kao pozitivno, a ljuto kao negativno?

Da, baš tako. Ipak, pokazalo se da je psima trebalo tri puta više vremena da dotaknu ljuto lice, mada je to značilo nagradu - hranu koja slijedi. Nisu bili neutralni. To je za nas indirektan dokaz da psi opažaju i interpretiraju emocije na ljudskom licu.

U eksperimentima, polovina lica je uvijek pokrivena - ili oči ili usta. Šta stoji iza toga ?

Jedna polovina pasa trenirana je sa donjom polovinom lica, a druga sa gornjom polovinom. Tako smo željeli da se uvjerimo da psi ne uče napamet samo specifičnosti slika – boje i konture - bez razumijevanja lica ili emocija. Objašnjenje je da se psi u svakodnevnom životu, susreću sa cijelim licima - veselim ili ljutim. Ako vide samo usta, oni dopunjuju ostatak na osnovu memorije. A to mogu samo ako nešto znaju o licu i izrazima lica. Ali, to ne znači da psi izraze lica tumače kao emocije. Mi pretpostavljamo da oni razumiju značaj emocija, ali eksperiment to još ne može da pokaže.

Dokaz bi pružio eksperiment sa veoma mladim psima koji nisu imali puno kontakta sa ljudima.

To bi bilo pogodno, ali je teško. Štenad su nepouzdana, i nemirna u takvim eksperimentima. Ali,čak i kad bi imali odrasle pse koji nikada nisu vidjeli ljude, to bi bilo teško. Prije eksperimenta oni moraju da prođu obuku, a to je teško postići bez ljudi. Iskustvo sa ljudskim licima tako ne možemo isključiti.