Penzioneri na pozorišnoj sceni

Veče u „Of teatru“ u Nojsu pored Diseldorfa. Napolju još uvijek sija sunce, u sali za probe je ugodna hladovina. Za dva dana je premijera. Traje generalna proba. Četiri starije žene i jedan muškarac obučeni su u tirkizne i crne kostime. Priču koju prikazuju na pozornici, sami su osmislili. Od epizoda iz svoje svakodnevice napravili su pozorišne scene. Male nezgode, zaboravljeni tekst ili kašnjenje na scenu, nikome ne smetaju. Atmosfera je veoma opuštena.

Glumica Dagi, mala žena sitne građe, šezdesetih godina, oduvek je voljela da ide u pozorište: „Pohađam već četvrti kurs. Ovo je super, radujem se, veoma smo se vezali jedni za druge. Ja sam u penziji i ovo mi je mentalni trening. Odavde uvijek odlazim opuštenija.“

Prevazići kočnice u glavi

Džesika Hon, pozorišni pedagog koja vodi cio projekat veoma koncentrisano vodi probu: „Sklonost ka radu sa starijim osobama u pozorištu osjetila sam još za vreme studija. Svoj diplomski rad sam posvetila temi starenja u teatru. Ovi ljudi imaju toliko toga da kažu, a imaju i vremena da ponovo iskušaju svoje snage i želju za nečim novim. Radoznali su poput djece.“

Amaterima veoma često nije baš lako da ulaze u uloge drugih ličnosti i da ih predstavljaju pred kritičkim okom gledalaca, bez obzira na činjenicu da u publici mahom sjede stanovnici staračkih domova, crkvenih zajednica ili seniorskih klubova.

„Često čovjek ima kočnicu u glavi koja ga upozorava: ’Ne, to je neprijatno, ne možeš ti to, suviše si star’. Potrebno je ljude privući kako bi ušli u projekat“, objašnjava Džesika Hon. To je cilj kome i ona teži.

Novi izazovi nakon penzionisanja

Džesika Hon priča kako su nastale pojedine scene iz komada koji se sprema: „Dosta smo improvizovali. Ne radimo na tekstualnim kolažima, više me zanima neka nova ideja. Iz igre su nastajale scene koje smo dalje razrađivali, zatim stavljali na papir i ponavljali. Tako je nastao ovaj komad. Mislim da je za učesnike projekta cio proces bio veoma uzbudljiv, prisustvovali su pretvaranju njihovih životnih priča u scene. Stariji ljudi imaju mnogo toga da kažu.“

Radost igre, kreativnost i razmjena iskustava sa drugima oduševili su seniore. Volkvin, jedini muškarac, glumac u novom komadu, u pozorište je došao na nagovor prijateljice. Kaže da je poslije penzionisanja tragao za novim izazovima. Tvrdi da ga je rad u pozorištu veoma promijenio: „Kroz pozorišnu igru sam postao samosvjesniji. Za mene je ova saradnja zaista veliko iskustvo. Svakome mogu da preporučim da proba tako nešto.“

Autorke: Gudrun Štegen / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Azer Slanjankić