Njemačka štampa o sahrani Slobodana Miloševića

Srbijanski premijer Vojislav Koštunica pokušava da pomiri ono što se pomiriti ne može, evropsku budućnost i nacionalističku prošlost. On želi da Srbiju odvede u Evropu, ali sklapa pakt sa nacionalistima, ovako počinje komentar u listu Tageszeitung.

Cirkus oko sahrane Slobodana Miloševića ne bi bio toliko važan kad Miloševićevi socijalisti ne bi bili u poziciji da ucjenjuju vladu Vojislava Koštunice. Koštunica je uz sahranu bivšeg predsjednika pokazao opasno odsustvo bilo kakvog angažmana. Sahrana nije bila kolosalna prezentacija političke moći, čemu su se njegovi simpatizeri nadali. Medjutim, gradjanska, proevropska Srbija je morala s gadjenjem propratiti glorifikaciju čovjeka koji je uništio zemlju. Bez obzira što to Koštunica ne želi, konfrontacija ova dva sloja društva je neizbježna i potrebna. Srbija se ponovo nalazi na raskršću. Ona stoji izmedju EU i potpune propasti u koju je može odvesti sada već mrtvi Milošević.

Stoji u komentaru lista Tagszeitung. Sahranu Slobodana MIloševića ovako opisuje list Frankfurter Allgemeine Zeitung.

Mrtvi trijumfator je na svom posljednjem putu okupio svoje najvjernije pratioce koji se bore za političko preživljavanje. Još jednom je kucnuo čas onih koji su zagovarali Veliku Srbiju, ili se izdavali za nacionaliste, mada to nisu bili. Onih koji su odlično zaradili na zaludjenosti vlastitog naroda, kojeg su gurnuli na rub materijalne i duhovne propasti. Bili su tu i ruski generali, koji kao i većina njihovih sunarodnjaka nemaju pojma o Balkanu, ali kad govore o ratu u bivšoj Jugoslaviji dobro znaju da je zapad kriv za sve. Medju njima i jedan Austrijanac, pisac Peter Handke. Nije moguće da on osjeća bliskost sa ljudima koji drže govore u impozantnim pozama. Svaki režim ima svog pjesnika. Da nije bilo Handkea, bio bi to neko drugi. Bilo koji klaker, koji želi da bude nagradjen pažnjom javnosti.

Piše komentator lista FAZ. List Süddeutsche Zeitung smatra da Haški tribunal ne gubi na značaju čak i nakon smrti Slobodana Miloševića.

Cilj pravosudja je da se dodje do istine, da se kazne krivci i na taj način doprinese pomirenju. Mnoštvo Srba ipak ne želi da sagleda istinu koja se iznosi na Haškom tribunalu. Oni smatraju da je njihov bivši predsjednik nedužan. Sam tribunal je doprinio tome čineći razne greške. Dozvolio je optuženom da sudnicu koristi kao podijum za svoju propagandu. Pogrešna je bila strategija Carle el Ponte da obuhvati djela iz svih balkanskih ratova u jednom procesu, što je bilo previše. Ipak i samo podizanje optužnice je uspjeh. Ona je pripremila teren za buduće pokušaje da se dodje do mira, Milošević je odjednom bio izolovan od medjunarodne zajednice. Svjetska politika može izvući pouke iz ovog slučaja: pravosudje ne oduzima politici prostor za djelovanje, nego povećava pritisak na diktatore.

Završava komentar u listu Süddeutsche Zeitung.