1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

TEME

(Ne)dovoljno željena bankarska unija

U sporu oko bankarske unije, države članice Evropske unije i Evropski parlament, uspjeli su da postignu „privremeni kompromis“. Stručnjaci kritikuju dogovoreno, kažu: prekasno, premalo i nedovoljno efikasno.

Priča o tzv. bankarskoj uniji prebrzo je ispričana. Navodno je zasnovana na tri stuba. Kao prvo, Evropska centralna banka (ECB) bi u novembru ove godine, trebalo da započne sa primjenom dogovorenog. Međutim, efekat klimavog kompromisa, mogao bi biti uočljiv tek za dvije godine. Jer tek u periodu od osam godina, bio bi stvoren tzv. fond za otplaćivanje dugova, koji bi garantovao sigurnost depozita.

Istovremeno, postoje dvije linija fronta u sporu oko bankarske unije, koja bi evro u budućnosti trebalo da učini stabilnijim. Jedan je nastao na relaciji između zemalja evro-zone i evropskih institucija jer Komisija EU pokušava da ojača uticaj ECB nad bankama u zoni evra, dok vlade zemalja, koje koriste tu valutu, ne prihvataju veći monitoring banaka iz Brisela i zahtijevaju opstanak nadzora na nacionalnom nivou. Razlog je krajnje jednostavan, ako se ima u vidu da su neka nacionalna regulatorna tijela već činila gotovo sve, ne bi li prikrila teške greške banaka. Martin Helvig je direktor Odjeljenja za istraživanje opštih dobara na Institutu Maks Plank u Bonu. On navodi krajnje racionalan razlog za čvrst stav nadležnih tijela pojedinih država evro-zone. „Imajte u vidu da su slabe banke nešto što odgovara vladinim činovnicima, jer oni tako imaju lakši pristup štampanju novca, dakle svježem novcu uopšte.“

Deutschland Martin Hellwig Max-Planck-Institut

Martin Hellwig Institut Max-Planck

Bankarska unija, dobar pokušaj samo na papiru?

Ili još konkretnije: U periodu između septembra 2011. i februara 2012. godine, Evropska centralna banka je omogućila kredite po izuzetno niskoj kamatnoj stopi. Riječ je o sumi od 1.000 milijardi evra. „Veliki broj slabih banaka je iskoristilo tu priliku, pozajmilo novac od ECB, a onda su ga dalje ustupile državi“, kaže Helvig u razgovoru za DW. Prema njegovom mišljenju, bankarska unije bi mogla da bude dobar pokušaj u suočavanju ECB sa suverenitetom u monetarnoj politici na nacionalnom nivou, jer bi omogućila bolju superviziju u bankarskom sektoru.

Pod pretpostavkom da Evropska centralna banka na vrijeme uvidi da je poslovanje neke banke pogrešno i kontraproduktivno, mogla bi da inicira njeno zatvaranje. Upravo je to druga tačka sporenja Komisije EU sa državama članicama Unije. Ipak, bankarska unije ne bi imala nikakvog smisla, bez opcije da ima posljednju riječ u kompletnom evropskom bankarskom mehanizmu. Ali vlade zemalja evro-zone ne žele da popuste, insistiraju na „pravu glasa“. Kompromis koji je u međuvremenu postignut je to i omogućio. Što znači da će proces donošenja važnih odluka biti otežan i bespotrebno dug.

Ko plaća dugove?

Drugi front sporenja nastao je između prezaduženih zemalja i povjerilaca. „Države koje teže stabilnosti odugovlače proces formiranja bankarske unije, dok se zadužene zemlje nadaju njenom brzom formiranju, jer bi ona ove prve obavezala na pružanje pomoći“, pojašnjava Joahim Stabati, ekonomski analitičar.

I zaista je tako. Njemačka je u junu 2012. pozdravila osnivanje bankarske unije, ali je od tada uvijek iznova insistirala na temeljnosti, a ne na brzini njenog formiranja. U takvom držanju nema ničeg nelogičnog. Njemačka je samo jedna u nizu zemalja, koja smatra da njemački i drugi evropski poreski obveznici, ne bi dodatno trebalo da budu opterećeni. To pitanje ostalo je otvoreno, jer se ideja njemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea, koja podrazumijeva veću odgovornost akcionara i štedišta, pa tek onda poreskih obveznika, mnogima nije dopala. Pri tome, trebalo bi naglasiti da ni u tom slučaju, poreski obveznici, ne bi bili zaštićeni. Jer finansijska sredstava u fondu za izmirivanje dugova su trenutno isuviše mala (55 milijardi evra).

Joachim Starbatty

Joachim Starbatty

„Ta suma je smešna“, komentariše bankarski stručnjak, Martin Helvig. Poređenja radi, EU je do sada sve ukuno obezbijedila 1.600 milijardi evra za spasavanje banki. Kada se tome pridoda podatak da je samo Irska svojim bankama obezbijedila 90 milijardi evra kredita, jasno je da je takva računica pogrešna. Odluke vlade u Dablinu, bila je utoliko kontraproduktivna, jer se zbog pomenutih izdvajanja, 2010. suočila sa ogromnim budžetskim deficitom – od 32 odsto, i samo još dodatno opteretila fondove za spasavanje.

Da li rizik treba da opterećuje čitavo društvo?

Tako je i nastala ideja o bankarskoj uniji, kako bi začarani krug pogrešnih odluka u evropskom bankarskom sektoru, konačno bio zaustavljen. Ali to se ipak neće dogoditi, smatra Joahim Starbati. „Rizici su podijeljeni na čitavo društvo, a to znači da se državni dugovi i dugovi banaka gomilaju. Dakle, rizik je sve veći, umjesto da se pitanjem rizika nadležni pozabave i donesu jasne odluke.“

Drugim riječima, banke koje predstavljaju preveliki rizik za državu i društvo, ne bi trebalo da računaju na to, da će po svaku cijenu biti spasene. Jer, evropski obveznici ne žele da snose odgovornost za njihovo poslovanje. Rizici jednostavno moraju biti pod kontrolom.

Pored svih ovih dilema, još jedno pitanje ostalo je bez odgovora. Ko snosi troškove aktuelnog spasavanja prezaduženih zemalja i banaka u ovom trenutku? Jer sve su ovo planovi za budućnost. Uz sve to, Italija nagovještava novi talas problema. Obim nenaplativih kredita dostigao je sumu od 150 milijardi evra, a i iz drugih država evro-zone stižu slične vijesti. Nije isključeno bi se na dnevnom redu moglo naći novo spasavanje posrnulih banaka i neophodna pomoć od 1.000 milijardi.

Autori: Žan Danhong / Jakov Leon

Odgovorna urednica: Zorica Ilić