„Mi samo želimo bolji život“

Blago, sivo aprilsko jutro. Nešto prije devet sati napuštamo Donjeck. Put nas vodi u Slavjansk, mali provincijski grad oko 110 kilometara na sjever. Tu je nezvanično sjedište separatističkog pokreta u istočnoj Ukrajini. A tu su i takozvani „zeleni“, kako narod zove teško naoružane ljude bez oznaka na uniformama.

Barikade za referendum

Dobro asfaltirani put vodi pored visokih dimnjaka jedne hemijske fabrike i crnih polja koja se protežu do horizonta. Poslije dvadesetak minuta vožnje, prva barikada. Dva reda automobilskih guma primoravaju nas da vozimo cik-cak. Vijore se crno-crveno-plave zastave samoprozvane „Narodne republike Donjeck“. Nekoliko mladića usmjerava saobraćaj. Vatreno oružje se ne vidi. Samo nekoliko Molotovljevih koktela su na dohvat ruke.

Što se više udaljavamo od Donjecka, sve je više barikada. Muškarci koji stoje na barikadama izgledaju sve zapuštenije. Ženevska konvencija? „To nas ne interesuje“, kaže jedan čovjek od četrdesetak godina u prljavoj maslinasto zelenoj maskirnoj jakni. Tamnog je tena i nema nekoliko prednjih zuba. „Mi ostajemo“, kaže on i povlači dim iz cigarete. „Želimo nezavisnu republiku Donjeck ili pripajanje Rusiji“, dodaje. Referendum bi trebalo da se održi početkom maja.

Ovdje u istočnoj Ukrajini ima mnogo ljudi poput njega. Donjecki basen je još od sovjetskih vremena zemlja radnika. Rudnici, gigantske čeličane i jednostavne jednospratne zgrade dominiraju prizorima duž puta. Neke fasade očigledno nisu krečene posljednjih 30 ili 40 godina, još uvijek se vidi po koji srp i čekić.

Strah od aviona

Poslije sat vremena vožnje stižemo u Kramatorsk, grad sa 165.000 stanovnika. Na ulicama, veliki plakati u bojama ukrajinske zastave: plavo i žuto, a tekst glasi „Ukrajina je jedinstvena“. Neko je preko toga naškrabao „laž“. Trg u centru je prazan. Nekoliko mladih majki šeta sa svojom djecom pored statue Lenjina. Hrane golubove.

„Ja sam za priključenje Rusiji“, kaže Ženja, medicinska sestra u ranim dvadesetim. Trenutno ne radi jer se brine o dvogodošnjem sinu Kirilu. Ne prihvata novu vladu u Kijevu: „Oni su na vlast došli oružanim pučem.“ Žali se na ukrajinsku vojsku koja je ovdje zbog separatista: „Borbeni avioni i helikopteri svakodnevno lete veoma nisko iznad grada, moj sin se plaši.“ Danas nema buke na nebu. Kijevska vlada je najavila pauzu u borbi protiv separatista za Uskršnje praznike. Ženja želi referendum i glasaće za priključenje Rusiji „zato što je Rusija bogata“.

Nekoliko ljudi koji stoje na barikadi pored okupirane gradske uprave misle drugačije. Na riječ Rusija Vasil pravi grimasu kao neko ko ne želi da kaže ništa loše: „Mi bismo radije ostali u Ukrajini, ali želimo više autonomije“, kaže 57-godišnji bravar. I Andrej, u ranim tridesetim i nezaposlen, ne želi u Rusiju. Obojica, međutim, kažu da ne prihvataju vlast u Kijevu i da žele referendum. Kako bi vi ovdje dočekali ruske trupe? „Super, neka dođu“, kaže jedna gospođa i široko se osmjehuje. Predstavila nam se kao penzionerka.

„Zeleni“ sa ruskim akcentom

Vlada u Kijevu tvrdi da su ruske trupe već stigle u istočnu Ukrajinu, a Moskva to demantuje. Maskirani i teško naoružani ljudi u uniformama bez oznaka još prije nekoliko nedjelja su preuzeli kontrolu u Slavjansku, gradu oko 15 kilometara od Kramatorska. Okupirano je nekoliko zgrada, uključujući i gradsku upravu. Mnogi Ukrajinci ih zovu „zeleni“ jer su zelene uniforme nosili na Krimu, prije aneksije.

Uniforme ljudi u Slavjansku se razlikuju od onih na Krimu, ali neki su izgleda stvarno Rusi. Trojica se predstavljaju novinarima i daju improvizovanu konferenciju za štampu. Oni su bivši ukrajinski vojnici koji „više nisu mogli da gledaju kako ovdje ugnjetavaju Ruse“, kaže čovjek sa crnom maskom na licu. Svoj kalašnjikov je dobio od ukrajinskih padobranaca, koji su se prije nekoliko dana razoružali.

Međutim, njegov akcenat sugeriše da je on u stvari Rus. Jer, ruski-ukrajinski i ruski koji se govori u Rusiji se razlikuju. Barikada od džakova sa pijeskom u okupiranom Slavjansku takođe izgleda mnogo profesionalnije nego ona u Kramatorsku. „Ostajemo do referenduma“, kaže jedan. Automobilima stižu teška municija i zalihe hrane. Čovjek u civilu stavlja na ulaz zgrade metalnu rešetku „da ne mogu da ubace granatu“.

Želja za boljim životom

Na trgu ispred upravne zgrade je mirno. Neki vojnici su pozajmili skejtbordove od mladića i voze ih do Lenjinovog spomenika. Roditelji šetaju sa malom djecom. Naoružani muškarci očigledno nikome ne smetaju. „Mi ih se ne plašimo“, kaže mlada majka, „oni su došli da nam pomognu.“

Slično čujemo i od mladića koji sjede pored barikade. Sa Ukrajinom ili Rusijom, njima je svejedno. „Rusija je bogata zemlja“, kaže jedan čovjek trezveno. Zbog toga su ljudi u Slavjansku za pripajanje sa susjednom zemljom. „Zapravo, mi samo želimo bolji život“, kaže on. On je tu rečenicu ponovio nekoliko puta. I čini se da slično misle mnogi u ovom kraju.

Autor: Roman Gončarenko / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Svetozar Savić