1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Krivi su i EU i Balkan

Brisel, a ni najuticajnije zemlje Evropske unije nemaju strategiju za Zapadni Balkan, kaže za DW Ulf Brunbauer profesor istorije sa Univerziteta u Regensburgu uoči konferencije EU-Zapadni Balkan.

default

Zajednička fotografija učesnika samita EU-Zapadni Balkan u Berlinu 28.08.2014. godine

Dojče vele: Druga konferencija EU-Zapadni Balkan počinje u Beču 27. avgusta. Da li mislite da EU i njene vodeće članice rade dovoljno da tom regionu pomognu i približe ga Evropskoj uniji?

Ulf Brunbauer: Mislim da možemo govoriti neuspjehu na obje strane. S jedne strane, Evropska unija, ili tačnije njene velike sile poput Njemačke, u poslednjih nekoliko godina nisu učinile dovoljno da zemlje Zapadnog Balkana približe EU ili, što bi bilo idealno, da ih uvedu u Uniju. Čini se da postoji određeni zamor od proširenja. S druge strane, vlade u zemljama Zapadnog Balkana nisu uspjele da poguraju potrebne reforme sa potrebnom snagom. U Bosni i Hercegovini uopšte nema napretka zbog nepopustljivosti etno-nacionalnih elita. Makedonija bilježi smanjenje demokratskih sloboda. Srbija i dalje odbija da prizna nezavisnost Kosova. Korupcija i problemi sa vladavinom prava, muče sve zemlje i tu nema mnogo napretka. Ipak, jedan od razloga za te probleme je što političke elite nemaju osjećaj da njihove zemlje imaju realnu šansu da u bliskoj budućnosti uđu u EU. Znamo da je potencijalno članstvo jedini zaista snažan instrument spoljne politike EU. Bez toga, bojim se da ćemo imati dalje nazadovanje na Balkanu. Potreban nam je hrabar potez EU, uzimajući u obzir i nestabilnu geopolitičku situaciju u regionu. Takođe, za neke u regionu je privlačan autoritarni Putinov model vlasti. Da bi se tome suprotstavilo, a i da bi se ljudima u regionu pružila perspektiva, potrebna je neka vrsta „Maršalovog plana“ za Zapadni Balkan.

Ulf Brunnbauer

Profesor Ulf Brunnbauer

Neki stručnjaci tvrde da širom regiona slabi demokratija. Makedonija i Srbija se posebno spominju kao zemlje sa sve autoritarnijim političkim vođstvom. Da li EU u regionu „prodaje demokratiju za stabilnost“, prihvatajući nedemokratsku praksu u nekim zemljama?

Moj osjećaj je da u ovom trenutku ni Brisel ni najuticajnije zemlje Evropske unije nemaju baš neku strategiju prema Zapadnom Balkanu. Ne mislim da se radi o stabilnosti, da svjesno podržavaju ili dobrovoljno prihvataju autoritarne tendencije. Prije bih rekao da je tu riječ o nepoznavanju izazova na Zapadnom Balkanu. Tu je zamor, možda čak i razočaranje među političarima EU, zbog toga što je potrebno toliko mnogo vremena da bi se tamo implementirali evropski standardi. Što se tiče Srbije, politika EU zaista djeluje naivno, zatvarajući oči pred očiglednim autoritarnim tendencijama sadašnje vlade. Ono što EU treba da uradi jeste da brzo shvati koliko strašna i velika može biti cijena ako se trenutna inercija nastavi. Zapadni Balkan je dio Evrope i trebalo bi da bude integrisan u EU što je prije moguće. Ako se to ne desi, već prisutno i široko rasprostranjeno razočaranje biće još veće i dovešće do još veće nestabilnosti unutar tih zemalja.

U Njemačkoj je u toku debata o velikom broju potražilaca azila iz balkanskih zemalja. Govori se i o svrstavanju Albanije, Kosova i Crna Gore među zemlje sigurnog porijekla. Kakav je Vaš stav po tom pitanju? Da li ljudi sa Balkana imaju pravo da traže azil?

Potražioci azila sa Balkana obično nemaju uvjerljive razloge za azil, onako kako je to definisano Ženevskom konvencijom, jer nisu proganjani kao pojedinci na osnovu političkog uvjerenja, rase, religije, itd. Utoliko, kada se govori o azilu, proglašavanje tih država zemljama sigurnog porijekla zvuči razumno. S druge strane, postoje mnogi razlozi zbog koji ljudi žele da napuste ekonomski očajne uslove života. U slučaju romske manjine možemo reći da se oni suočavaju sa strukturnom diskriminacijom širom Balkana i Evrope. Veoma je razumljivo da oni žele da napuste bijedu i život koji im nude malo šanse za poboljšanje. Glavni problem je u tome što EU i njene zemlje-članice nemaju zajedničku imigracionu politiku. Zemljama EU su imigranti potrebni, ali ima tako malo opcija legalne imigracije iz trećih zemalja, pa se ekonomski emigranti sa Zapadnog Balkana odlučuju da zatraže azil jer im se čini kao jedina opcija da dobiju pravo da ostanu u zemljama poput Njemačke, bar za neko vrijeme. Mi konačno treba da shvatimo da su zemlje Zapadnog Balkana dio Evrope i da uvedemo režim liberalne migracije. To će pomoći objema stranama, jer sloboda kretanja je dobra stvar. A govorimo o malim zemljama.

Svakodnevno, hiljade izbjeglica i migranata sa Bliskog Istoka, Afrike i Azije preko Makedonije i Srbije pokušavaju da stignu u zapadnu Evropu. Dok ih Grčka primorava da ilegalno prelaze u Makedoniju, Mađarska gradi zid na granici sa Srbijom. Može li EU da učini više da pomogne ovim ljudima, kao i preopterećenim tranzitnim zemljama?

Svjedoci smo potpunog neuspjeha zemalja članica Evropske unije. U svjetlu humanitarne krize dramatičnih razmjera, vlade EU sprovode politiku – „brigo moja pređi na drugoga“. To je nehumano u odnosu na izbjeglice koje bježe od rata i koje su prošle strahote na putu ka Evropi. Takođe, to je vrlo kratkovido, jer stvara probleme za zemlje koje čak i u normalnim vremenima nemaju funkcionalnu infrastrukturu za zaštitu izbjeglica. Veoma je nepravedno siromašne zemlje u jugoistočnoj Evropi ostaviti da se same nose sa tim panevropskim problemom. Takođe je i opasno, jer su te zemlje prosto preplavljene izbjeglicama, što njihove ionako slabe države može učiniti još krhkijim. Ne bi trebalo zaboraviti da su zemlje EU bile uključene u rat u Avganistanu i pružale podršku pobunjenicima u Siriji. Dakle, Evropa ne može zatvarati oči pred rezultatima haosa u ovim zemljama. Svi mi imamo humanitarnu obavezu, a Evropa je na putu da u potpunosti zakaže na tome i pusti zemlje sa neefikasnim birokratijama da se nose sa tim izazovom.

Ulf Brunbauer je profesor istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Regensburgu u Njemačkoj.

Preporuka redakcije