1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Kosovo: Manjine i nezavisnost

Godišnjica nezavisnosti Kosova na modelu prizrenske multietničnosti ne ohrabruje. Pripadnici manjina govore da se malo toga promijenilo na bolje. Ali, ipak se slavi!

Pripadnik Bundesvera iznad Prizrena.

Godišnjicu nezavisnosti na Kosovu slave i pripadnici manjina iako se za njih malo toga promijenilo

Prvu godišnjica nezavisnosti Kosova građani Prizrena, najmultietničkijeg i grada modela suživota u ovoj najmlađoj državi u svetu obeležavaju sa različitim osećanjima. Jedinstven je stav da se moglo znatno više i da zvaničnici nisu ispunili obećanja data pre godinu dana kada je vladala opšta euforija i zadovoljstvo. Osim lošijih životnih uslova i nepriznavanje od strane mnogih zemalja u svetu, ništa se posebno nije dogodilo, a pripadnike kako većinskog naroda tako i manjinske zajednice dodatno brine kako će ovaj proces teći dalje.

Gore za Bošnjake

Jasmin Imeri, profesor bosanskog jezika iz jednog prizrenskog sela u podnožju Šar planine smatra da i pored toga što ima izvesnog napretka - pre svega u slobodi govora i kretanja - negde se i pogoršavaju prava bošnjačke zajednice.

“Mnogo više radnih mesta smo izgubili nego što smo ih zadržali. Skoro svake godine nam umanjuju po jedno odeljenje. Stvaraju se kombinovana odeljenja u osnovnim školama prvog, trećeg i petog razreda. Sva dokumentacija koja se pošalje iz direktorijata za obrazovanje je čisto na albanskom jeziku. Ne možemo izdvojiti ni jedan odsto zaposlenih Bošnjaka koji se finansiraju iz budžeta bilo na lokalnom ili centralnom nivou“, kaže Imeri.

Bosniakerin aus Gora, Dragas

Bošnjakinja iz Gore u tradicionalnoj nošnji.

Momčilo Ilić koji živi kao interno raseljeno lice na Brezovici, nezavisnost se nije ni dogodila. Redovno ide u rodno mu Mušnikovo i Prizren gde je do rata bio direktor jedne organizacije .

“Mi se i dalje bavimo problemima raseljaništva, prikupljanjem dokumenata, povratkom imovine. Nove vlasti do sada nisu pokazale ama baš nikakvo interesovanje za pitanje bezbednosti, povratka ili pitanja obezbeđenja osnovnih sredstava za svakodnevni „život”.

„Priznata nam je samo zastava“

Enes Subi, šef odborničke grupe Turske demokratske partije Kosova u gradskoj skupštini Prizrena govori slično.

“Prošlo je godinu dana od proglašenja nezavisnosti, ali i dalje na celom Kosovu turski jezik nije priznat, osim u Prizrenu. Mali je broj zaposlenih u opštinskim organima, u školama se službeni jezik ne provodi kako treba pošto skoro svu dokumentaciju dobijamo na albanskom jeziku”, kaže Subi dodajući da će trebati još vremena da se ostvare prava nealbanskih zajednica.

Pripadnici romske, aškalijske i egipćanske zajednice su, kako tvrde, još u težoj situaciji.

“Za nas Rome se skoro ništa nije promenilo. Nismo ni imali, a ni sada nemamo svoje predsatvnike u opštini, iako nam plan Martija Ahtisarija odobrava jednaka prava, naš jezik nije priznat kao službeni. Samo mi ne postojimo u ličnoj karti Prizrena” – ističe Besnik Avdosoj.

“Mi iz zajednice Aškalija nismo zadovoljni ispunjavanjem naših prava. Primera radi u ministarstvu za zajednice i povaratak, a tako je i sa ostalim ministarstvima, nemamo ni jednog našeg čoveka a obećali su da će da zaposle najmanje četvoro ljudi. Za ovih godinu dana priznata je samo naša zastava, što je jedino pozitivno“, naglašava Gani Eljšani.