Kako funkcionira ekonomska politika Evropske Unije

Početak procesa evropskog ujedinjenja bio je baziran na ekonomskoj saradnji. Prije 55 godina izmedju nekoliko evropskih zemalja došlo je do potpisivanja sporazuma o stvaranju zajednice u cilju zajedničke eksploatacije uglja i željezne rude. I danas je ekonomija sastavni dio procesa evropske integracije. Stefanie Wahl, voditeljica Instituta za privredne i društvene tokove u Bonnu kaže:

«Ako evropski ekonomski model uporedimo sa ostalim privrednim regionima u svijetu, poput američkog ili azijskog, onda se jasno može uočiti da Evropa, pored privredne dinamike, polaže veliku pažnju na socijalnu uravnoteženost. «

Krajem protekle godine Evropska Komisija je usvojila plan finansiranja za period od 2007-e do 2013-te godine. Ovaj plan predvidja jačanje pozicije Evrope na svjetskom tržištu i povećanje blagostanja medju članicama Evropske Unije. Kako bi se one socijalno koliko toliko dovele na isti nivo predvidjena je finanasijska pomoć iz tzv. strukturalnih fondova. Tako se finansiraju projekti izgradnje cesti i autoputeva, naučni rad i istraživanje kao i projekti vezani za zdravstvo. Kako bi se ojačala Evropa kao privredna destinacija, postoje dva puta, kaže profesor Erik Theissen sa Ekonomskog fakulteta u Bonnu:

«Prvi bi bio da se sve harmonizira i uredi a drugi da se slobodnom tržištu prepusti, koja zemlja da uvede koje regulative, koje poreske stope i slično.»

Od ova dva puta Evropska Unija se odlučila za prvi. Evropski privredni model strogo je reguliran. To znači da se politika ciljano miješa u privredne tokove i da ih kanališe i usmjerava. To se posebno jasno vidi kada je u pitanju evropska politika subvencioniranja. Evropska Unija potpomaže privredne grane, koje bi bez njenog subvencioniranja propale. To ej slučaj sa poljoprivredom. 50% od ukupnog budžeta Evropske Unije odlazi na agrarne subvencije. To se dešava i pored činjenice što svi eksperti upozoravaju da je politika subvencioniranja skupa, neopravdana i krajne opasna. Profesor Manfred Neumann, sa Instituta za medjunarodne ekonomske odnose u Bonnu kaže:

« Sektor poljoprivrede vještački održavamo, snižavamno cijene i time zemljama u razvoju stvaramo konkurenciju, koja ekonomski nije opravdana.»

Slično je sa subvencijama u obalsti eksploatacije uglja i želejzne rude. To je trn u oku posebno Velikoj Britaniji. Stoga je bivša britanska premijerka Margaret Thatcher 1984-te godine izgovorila rečenicu: «Želim moj novac nazad!» i time ispsolovala poseban rabat za Britance. Od tada su Britanci u zajedničku kasu Evropske Unije uplaćivali puno manje novaca nego ostale zemlje, članice. Pozadina svega je da je obim britanske poljoprivredne proizvodnje bio manji od recimo francuske. Stoga je i Britanska Kraljevina puno manje profitirala od subvencija nego ostale članice Evropske Unije. No, s obzirom na negodovanja u Uniji takozvani britanski rabat bi do 2013-te godine trebao biti itekako smanjen.

Pored subvencioniranja, Evrospka Unija miješa se u privrednu politiku zemalja članica uvodjenjem jedinsttvenih evropskih standarda. One važe kako za proizvodnju tako i za prodaju proizvoda. Standardizacija je važna, kako bi se ostvarili isti kriteriji za sve, pojašnjava Stefanie Wahl, iz bonskog Instituta za privredne i društvene tokove:

«Mislim da tržište mora biti regulisano, regulative i zajednički standardi ne smiju medjutim ići na uštrb konkurentnosti, fleksibilnosti i reagovanja na tržištu. Medjunarodna konkurencija se pooštrila. To pred Evropu postavlja veće zahtjeve. Mi smo na početku globalizacije i ona će nam u budućnosti zadavati dosta briga.»

Medjutim, profesor Neumann smatra da bi bazi ipak trebalo ostaviti dovoljno slobode i da se svi standardi ne bi trebali izjednačiti. On se pita zbog čega bi Nijemaci trebali živjeti kao recimo Sicilijanci? Dugoročno gledano Evropa će izgubiti na svom privrednom značaju, jer će jeftinija proizvodnja biti prebačena u druge dijelove svijeta, smatra Stefanie Wahl i dodaje:

«Stoga moramo sve učiniti da održimo naše prednosti u znanju i umijeću. To nam neće potpuno uspjeti, ali moramo više investirati u naučni rad i razvoj. Evropa je kontinent, koji ne obiluje rudama. Ljudski kapital i znanje naša je najveća sirovina i u to moramo više investirati nego što smo to činili u prošlosti.»

Stoga predsjedavajući Evropskom Unijom Matti Vanhanen traži veći obim investicija u naučni rad i razvoj. On želi da Evropa bude konkurentnija azijskoj i sjevernoameričkoj privrednoj zoni. U tom cilju bi predsjednik Evropske Komisije Jose Manuel Barroso želio osnovati evropski elitni Institut za naučno istraživači rad.