Rusija bez dugoročne strategije u Makedoniji

Dojče vele: Nakon skoro 14 godina ćutanja (od 2001. godine), ruska politika i mediji iznenada pokazuju povećano interesovanje za situaciju u Makedoniji. Kako objašnjavate tu iznenadnu pažnju, koja se posvećuje toj zemlji?

Jevgenij Kološkov: Mislim da su ruske vlasti zainteresovane za tu zemlju zato što se nadaju da bi situaciju u Makedoniji mogli da iskoriste za sopstvene potrebe. Prvi cilj je da pokažu da nisu samo Ukrajina i Grčka problem za Evropsku uniju i SAD. Drugi cilj je da pokažu Rusima da „CIA“ (odnosno SAD, EU i Zapad generalno) svuda podržavaju pobunjenike i da su spremni da unište sve kako bi naškodili ruskim interesima. Prema navodima ruskih medija, ova kriza je pokušaj da se uništi projekat novog ruskog gasovoda „Turski tok“.

Neki makedonski analitičari procenjuju da Rusija, za razliku od bliskih odnosa sa Srbijom i Grčkom, istorijski nikada nije imala nekakav poseban interes u Makedoniji. Da li je riječ o promjeni strategije ili samo kratkoročnim interesima?

To nije sasvim tačno. Svakako da nova makedonska država nikada nije bila od velikog značaja za rusku spoljnu politiku, niti je bila važan aspekt u balkanskoj politici Rusije. Ti odnosi moraju prije svega da se posmatraju iz perspektive rusko-američkih odnosa. Ne treba zaboraviti da postoji tradicija ruske spoljne politike koja je nasljeđena od bivšeg SSSR-a. Prema toj tradiciji, odluke koje se tiču istočne Evrope, uključujući i Balkan, donošene su na osnovu pregovora sa Vašingtonom, ali ne i sa samim tim zemljama. Takođe, prioritet na Balkanu bili su rusko-srpski i rusko-bugarski odnosi. Makedonija se nikada nije okretala Rusiji, jer su makedonski lideri, bilo da je reč o socijaldemokratama (SDSM) ili VMRO-DPMNE, oduvijek željeli da se pridruže NATO-u. Vjerujem da znate kako se ruski lideri odnose prema tim zemljama. Ali Rusija je bila šesta zemlja koja je priznala Makedoniju pod njenim ustavnim imenom. Takođe, Rusija je snažno podržala makedonske vlasti 2001. godine. Lavrov je posjetio Makedoniju 2011. tokom svoje balkanske turneje. Makedonija jeste ponekad deo ruskih interesa na Balkanu, ali samo ponekad.

Kakve su reakcije u ruskoj javnosti kada je riječ o dešavanjima u Makedoniji, naročito uzimajući u obzir zvaničnu verziju Moskve da je riječ o „obojenoj revoluciji“, o „ukrajinskom scenariju“ i slično?

Vjerujem da se uglavnom slažu sa ocjenama Ministarstva spoljnih poslova. Takođe tamo se situacija u Makedoniji usko povezuje sa kosovskim scenariom. Znate kako to ide – Albanci, muslimani koje podržavaju SAD odnosno Zapad, su „loši momci“, a pravoslavni Makedonci (Slaveni) su „naši“. Pritom, sigurno da najveći dio ljudi uopšte ne zna ni gde je, ni šta je Makedonija. Ali magične reči kao što su „obojena revolucija“ ili „ukrajinska kriza“ mogu da zabrinu ruske građane za sudbinu njihove „slovenske braće“.

Šta je razlog za otvorenu podršku Moskve konzervativnoj vladi u Skoplju, uprkos brojnim skandalima u koje je ta vlada umiješana?

Možda zvuči malo neobično, ali zvaničnici u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova vjeruju da je VMRO pro-ruska stranka. To je čudno jer ruski zvaničnici imaju tendenciju da više sarađuju sa ljevičarskim strankama. Nisam siguran šta je tačno uzrok tih simpatija – možda neke impresije Putina iz vremena sukoba u Makedoniji 2001. godine, možda čak i neki stavovi VMRO iz prethodnih perioda, recimo podrška Ljupčeta Georgijevskog ruskoj operaciji u Čečeniji 1994. godine.

Šef diplomatije Sergej Lavrov smatra da u pozadini dešavanja u Makedoniji stoji odbijanje vlade u Skoplju da podrži sankcije protiv Rusije i podrška izgradnji gasovoda „Turski tok“. Da li Vi dijelite to mišljenje?

Verujem da su glavni razlozi za krizu socio-ekonomski problemi Republike Makedonije. Pre svega to je problem nezaposlenosti i ono što je već tradicionalno u tom regionu – visok nivo korupcije. Sve to dopunjeno je razočarenjem zbog autokratske politike vlade, čije neuspehe opozicija koristi u političkoj borbi. Takođe, mislim da je reč o svojevrsnoj „personalizaciji“ svih problema i neuspeha Makedonije za koje se okrivljuje lider VMRO-DPMNE Nikola Gruevski, koji je na vlasti više od devet godina. Kriza je počela pre makedonskog odbijanja da se pridruži sankcijama Rusiji i planovima o izgradnji „Turskog toka“.

U Makedoniji strahuju da bi tamošnju unutrašnju političku krizu mogle da iskoriste tzv. „velike sile“ (SAD, Rusija, EU) za sopstveni geopolitički obračun. Da li je takav scenario moguć?

Vjerujem da su takvi strahovi neosnovani. Makedonci su okrenuti ka Zapadu. Ni VMRO-DPMNE, ni SDSM, niti druge političke snage u Makedoniji nemaju planove o integraciji, odnosno saradnji sa Rusijom koji bi mogli da ugroze evropske integracije zemlje. Ja vjerujem da Moskva to zna. Za Moskvu je Grčka od ključnog značaja kada je riječ o „Turskom toku“ i zato ne vjerujem da će ona pokušati da dobije bitku i u Skoplju.

Da li očekujete povećan ruski angažman na Balkanu i u budućnosti?

Ako ste pratili ruske medije, onda ste mogli da primjetite da Rusija gotovo i da nema prijatelje u istočnoj Evropi. Postoje samo dva izuzetka. To su „naša srpska braća“, a – možda još i više – Grci koji su razočarani u EU. Ali, ključni cilj ruske spoljne politike jesu odnosi sa azijskim zemljama, naročito sa Kinom. Vjerujem da će ruski zvaničnici imati neke aktivnosti na Balkanu u vezi sa makedonskom i grčkom krizom, ali ne djeluje kao da je u pitanju nekakva dugoročna strategija.

Ovih dana u prilici smo da čitamo članke u ruskim medijima o Makedoniji i Balkanu. List „Pravda“ objavio je mišljenje prema kojem je budućnost Grčke, Makedonije i Srbije u tzv. „Pravoslavnom savezu“ sa Rusijom. Da li sve te teorije imaju ikakvu podršku zvanične Moskve?

Iskreno, ja ne znam kakve teorije razmatraju zvaničnici u Kremlju. Znam da neki ljudi u Rusiji, koji su bliski Kremlju, sanjaju o nekakvoj panslovenskoj ili panpravoslavnoj alijansi. Nisam siguran, ali mislim da oni nemaju neki snažan uticaj na Moskvu. Međutim, te ljude danas niko ne smatra za budale, kao u Jeljcinovo vreme.

Jevgenij Kološkov je profesor međunarodnih odnosa i prava na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Doktorirao je na temu „Spoljnopolitički problemi prilikom formiranja makedonske države“ i autor je monografije pod istim nazivom. Specijalnost mu je moderna istorija post-jugoslovenskih zemalja, migracije na Balkanu, istorija jugoslovenskih ratova i problemi identiteta.