1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Panorama

Kad hrana uđe u pjesme

Vojka Smiljanić Đikić je osoba koja cijeli svoj život govori ekavski, iako je rođena u Varcar Vakufu. Živjela je dugo u Beogradu, tamo završila fakultet i to joj je ostalo. Hrana je bitan dio njene poezije.

Zagorsko-bosanske štrukle

Zagorsko-bosanske štrukle

Pribor za kuhanje u kuhinji Vojke Smiljane Đikić

Pribor za kuhanje u kuhinji Vojke Smiljane Đikić

„Potpuno nesvesno, ja sam hranu unela u moju poetiku. Završen je rat, 1996. je godina, ja sam ostala bez muža, bez kuće, bez prijatelja, bez domovine, bez igde ičega i bez ikoga“, počinje svoju priču o hrani Vojka Smiljanić Đikić, pjesnikinja, prevoditeljica i urednica časopisa „Sarajevske sveske“, jednog od najreprezentativnijih regionalnih, kulturnih projekata.

Dok stojimo u njenoj kuhinji, u sarajevskom stanu prepunom uspomena koje svjedoče da se ovdje oduvijek živjelo sa smislom i strašću, ona se priprema da kuva i nastavlja da se sjeća.

Riba na žaru - Skoro pa život

„Te 1996. godine, otišla sam na Korčulu u svoju kuću. Tamo su me posjetili dragi i vrlo dobri prijatelji Rory i Francoise. Otišli smo napolje na večeru, popili vino i pojeli ribu na žaru... I odjedanput, sve je dobilo neke normalne oblike. Vraćali smo se kroz mesečinu; oni prate mene do moje kuće, kao u mladosti, kad ne možete da se rastanete.

Došla sam kući i legla, a tu u mom krevetu, sačekao me celi moj život. Možeš da odeš u neki daleki kraj, ali tvoj život te čeka uvek kada legneš sam ispod zvezda. Vidite kako je hrana ušla u moje pesme kroz neku veliku tugu. Sutradan sam napisala tu pesmu 'Skoro pa život'.“

Riba na žaru

i bokal domaćeg vina

Rory and Francoise

Povratak kroz mesečinu

Skoro pa život.

A potom

Tvrda realnost snova

i

na nagom telu

težina neba.

Kuvanjem održavamo život i činimo srećnim svoje bližnje, svoje prijatelje, ljude koje volimo.

"Kuvanjem održavamo život i činimo srećnim svoje bližnje, svoje prijatelje, ljude koje volimo."

Tako je hrana ušla u poeziju Vojke Smiljanić Đikić, a zatim je nastao i cijeli ciklus „Pjesama o hrani“. Kada je za jednu, od pet izdatih zbirki poezije, trebalo da izdavaču dostavi tzv. bilješku o piscu, koja bi bila objavljena na koricama knjige, ona je ponudila svoj „Autoportret“:

Kada dođe sezona

malina počnem da kuvam sa upornošću

ludaka džemove. Prvo maline, pa jagode,

pa slatke trešnje i kisele višnje. Onda po

receptu moje majke kajsije, sjajne i žute

kao suncokreti (treba ih prvo obariti, oguliti,

složiti u veliku šerpu precizno: red kajsija

red šećera sledeći dan prokuvati sa

limunom mesečarom). Na kraju dođe

sezona drenjaka. Već je kasna jesen.

Drenjke treba dugo mutiti dok ti ne utrne

ruka. I tako kuvano, pečeno i mućeno voće

bespomoćno leži po policama jer oni koji

ga vole više ne dolaze u ovu kuću.

U ovim stihovima pjesnikinje Vojke Smiljanić Đikić, 'krije' se recept za džem od kajsija, a prema njenoj pjesmi „Pesto“ iz ciklusa „Pjesme o hrani“, možete da napravite odličan pesto.

Zagorska štrukla u Bosni

Dok na kuhinjski sto slaže sastojke potrebne za štrukle, govori o ulozi hrane i kuvanja u našim životima. „Kuvanje je vrlo, vrlo važno. Prvo, jer kuvanjem održavamo život, a drugo, činimo srećnim svoje bližnje, svoje prijatelje, ljude koje volimo. Zamislite kakvo je zadovoljstvo kad kuvaš večeru za čoveka kojeg voliš, za kćerku koju voliš... Ja sam mnogo volela da kuvam za decu i prijatelje. Deca su divna publika i mislim da oni najviše uživaju kada im kuvate neka lepa jela.“

E, a sada jedno od onih mojih, ne baš prijatnih pitanja. „Kakve veze imaju štrukle sa bh. kuhinjom i njenom tradicijom?“

Ova draga žena ima odgovor: „Nema bosanske štrukle, ima samo zagorska štrukla, ali je vrlo utemeljena u Bosni, pa i u mojoj porodici. Štrukla je ušla u našu porodicu preko jedne moje tetke koja je bila udata u Hrvatskoj. Tako su nam stigli i mlinci i ćurka. Moja baba, koja je bila sjajna kuvarica, svake godine, bar jedanput je pravila slatki i slani kadaif. Sve je isto, samo što je slani kadaif zalivala jagnjećim pečenjem. To su bili neverovatni ukusi.“

Veliko je zadovoljstvo kuhati za čovjeka kojeg voliš, za kćerku koju voliš...

"Veliko je zadovoljstvo kuhati za čovjeka kojeg voliš, za kćerku koju voliš..."

Za pripremu štrukli potrebno je tek 15-tak minuta, ali za njeno kuvanje, potreban je cijeli sat. Svi sastojci moraju biti vrhunskog kvaliteta. „Kad otvorim puter i pomirišem ga, ako to nije onaj sveži, očekivani miris, bacim ga i tražim drugi“, kaže Vojka. Za štrukle na njen način, znači pomalo pjesnički, potrebno vam je:

1 cijelo jaje,

3 žumanceta,

1 kašičica soli,

kockica rastopljenog putera (oko 50 gr.)

brašna (Vojka stavlja 'od oka'), otprilike 200 gr.

Od svih sastojaka treba napraviti elastičnu kuglu tijesta, koja se zatim razvuče oklagijom u jufku debljine 2-3 mm. Jufka se puni nadjevom od ½ kg. mladog kravljeg sira, kojem se doda 1 dcl. slatke pavlake i kašičica soli. Uz pomoć čiste kuhinjske krpe, jufka se smota u rolnu i tako, sve sa krpom, spusti u slanu, kipuću vodu u kojoj se poklopljena kuva jedan sat.

Pjesnikinja i kuharica Vojka Smiljanić Đikić

Pjesnikinja i kuharica Vojka Smiljanić Đikić

Šporet nabrekao od kuhanja

Primjećujem vrlo neobičnu, duguljastu posudu u kojoj će se kuvati štrukle. „Tu sam posudu donela iz Pariza. Uopšte, gde god sam putovala, u bilo koji deo sveta, ja sam kupovala šerpe i lonce, specijalne plehova za lazanje i razne vrste tartova. Nikada nisam sa tih putovanja donosila kozmetiku, haljine ili cipele, uvek samo hranu i kvalitetno posuđe. Pogledajte moj šporet!“ kaže pjesnikinja. Gledam šporet i vidim da je neobičan. Je li se od silnog kuvanja nekako raširio? Nabrekao?

„To je šporet kakve imaju restorani u svojim kuhinjama, ali ja zato nemam čizme i noge su mi stalno mokre“, kaže veselo.

Dok se štrukle kuvaju, Vojka priča o svojim svjetskim iskustvima sa hranom. Kao supruga ambasadora Osmana Đikića, živjela je u Finskoj i Alžiru, a nekoliko godina provela je i u Londonu. Ono što zaista, ne mogu opisati je strast sa kojom govori o okusima koje je osjetilo njeno nepce.

Ipak, uprkos svim izazovima poznatih svjetskih kuhinja, obožava našu. Priča mi o zaboravljenim jelima, kokoš piti (kvrguša koju smo pravili na iftaru kod Amele) i o bosanskom, kuvanom bureku. To je burek koji se zaista kuva, ne peče se!

U posudi iz Pariza Vojka Smiljanić Đikić priprema zagorske štrukle u Bosni

U posudi iz Pariza Vojka Smiljanić Đikić priprema zagorske štrukle u Bosni

Burek koji se kuva

„Šteta je što se naša hrana više ne promoviše, što se zaboravljaju ta sjajna jela naših predaka. Meni je jedan prijatelj Amerikanac nudio da izda kuvar sa bosanskim i drugim jelima koje kuvam, ali ja ne znam mere. Ja to sve otprilike stavljam. Kuvam instinktivno. Moje kuvanje je nasleđeno u genima, kao što se nasledi talenat za muziku ili slikarstvo“, kaže Vojka.

Nakon jednog sata, štrukle su kuvane i polako izranjaju iz vode u kojoj su se kuvale. Vojka ih stavlja na dugački oval i sprema se za završni 'touch' . „Štrukle ćemo preliti prezlama prženim na puteru. Nikada ne kupujte gotove prezle, uvek ih možete napraviti sami i nikada ne otapajte puter na kojem ćete ih pržiti. Prvo se prezle poprže na potpuno suvoj tavi, a zatim se sklone sa vatre i u tako vrućoj tavi sa prezlama, istopi se 50-tak grama putera. Tom smjesom preliju se štrukle, iznesu na sto i režu na komade debljine 2-3 cm.“

A šta smo onda radile? Uživale u štruklama, uz dobro vino, upaljene svijeće i priču o Alžiru, gdje je izgleda, ostalo Vojkino srce, tamo na Mediteranu, 'gde su žene i muškarci tako lepi, a kus-kus tako ukusan'.

Autorka: Ljiljana Pirolić

Odg. urednik: Z. Arbutina