1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

In memoriam: Ejub Štitkovac

U Beogradu je preminuo Ejub Štitkovac, dogogodišnji dopisnik Deutsche Welle-a. Rodjen je 1947. u Žepi, završio je medresu u Sarajevu i Filozofski fakultet u Beogradu. Radio je i za radio Jugoslavija, dnevne listove Borba i Naša Borba. In memoriam Ejubu napisao je kolega Nenad Briski.

U stvari, bilo bi dovoljno da se kaže da je Ejub Štitkovac bio svetao lik u mračnim vremenima. Živeo je, kao i svi mi, u vremenu zagadjenom politikom i mržnjom. Živeo je medju ljudima od kojih su neki sravnili sa zemljom njegovu Žepu za koju je bio toliko vezan i od kojih su – opet neki, u najcrnjim danima – preko grafita na vratima stana poručivali muslimanu da ide odakle je došao.

Nikada nisam uspeo da otkrijem senku ili trag mrzovolje u njegovom odnosu prema sredini koju je izabrao kao svoju. Nikada u Ejubu nije bilo mržnje, iako mu nije moglo biti svejedno za poruke na vratima, a još manje za sravnjenu Žepu i sve žrtve u njoj.

Kao što rekoh, Ejub je bio iznad svake mržnje i daleko od svake podele – verske ili nacionalne. Bio je čovek jedne vere, ali su za njega svi ljudi bili jednostavno božji ljudi i bio je dobrodošao i kod muftije, i kod nadbiskupa ovdašnjeg, a i u Patrijaršiji je bio čest gost.

Rodjen u Bosni, školovan u medresi, ostavio je sveštenički poziv koji je bio preuzak za njegov duh, završio je književnost, živeo i u Sloveniji i govorio slovenački, bio oženjen Srpkinjom iz Hrvatske, najveći deo života proveo je u Beogradu, poznavao je dobro arapski svet i govorio arapski, njegov kredo je bio volite se ljudi.

Bio je pisac i pesnik – naslov zbirke sve govori – «Slovo o Žepi», pisao je o verama i vezama medju njima, samo tri dana pre smrti dogovarao se o novoj knjizi o verama u Evropi.Bio je i romanopisac – «Zlovrh» je upečatljiv roman o Bosni.

Svakako, bio je novinar. U poslednje dve decenije na ovim prostorima novinari se dele na zagovornike podela i mržnje i zagovornike razuma, razumevanja i kompromisa. Ejub je bio jedan od prvih medju potonjim.

Bio je veliki borac – borio se svim snagama protiv bolesti, verovao u ozdravljenje – na žalost, neki put ništa ne pomaže.

(O mrtvima samo lepo – u nekim trenucima mogao je reći: ništa ljudsko nije mi strano, ali da parafraziram – ko je bez greha neka se prvi baci kamenom).

Pošto je bio verujući čovek Ejub je sada sasvim sigurno kod Boga. Pretpostavljam svog, mada sam vrlo siguran da nijedan od njih ne bi odbio da ga primi.

A nama, koji smo iz ovih ili onih razloga uskraćeni za tu vrstu verovanja preostaje da ga nosimo u srcu i sve dok i jedan od nas koji smo ga znali bude živ, biće na neki način i Ejub živ. Pre svega, biće živ u srcima onih koji su ga najviše voleli i uvek bili uz njega i koje je on isto toliko voleo – Svetlane, Jasmine i Damira.