1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Panorama

Hodnici bijelog praha

Septembar, mjesec zadnjih ispita, bio bi kratak i da traje 60 dana. U životu profesora to je vrijeme suočavanja sa pitanjima u budućnosti znanja.

Priča profesorica, kolegici:

– Roman se zove Hodnici svijetlog praha. Vitomir Lukić. A on pogrešno čuo, i zapisao: Hodnici bijelog praha. I osam strana pismenog predao. Sve ima, i uvod, i razradu, i zaključak, bibliografiju, i fusnote, u svakoj drugoj rečenici tri zagrade, ime, godina, tačka zarez, dvije tačke, stranica...

Kaže, naslov je metafora. Bijeli prah – kokain. Biva, hodnici kokaina. A to je onda drama podsvijesti, koja pod uticajem droge prelazi u nadsvijest. Tu onda potegne Ničea, pa pređe na Fukoa.

– Čekaj, piše ispitni rad o romanu koji ne postoji?

– Da.

– Osam stranica?

– Sedam, i bibliografija.

– Pa kako!?

– Lako. S Ničea skoči na Fukoa, i onda jednu stranicu piše o hodnicima u ludnicama. I tu poveže roman s nekim filmovima.

– Let iznad kukavičijeg gnijezda?

– Ne gledaju ti oni te stare filmove. Neki novi, o vampirima.

– Kakve veze vampiri imaju s ludnicama?

– Sada sve ima veze s vampirima. Vampiri su alegorija.

– Čega?

– Bilo čega. U romanu Hodnici bijelog praha alegorija totalitarne moći. A hodnici su onda krvne žile. Pa je to zato roman o biološkom determinizmu, koji tematizira nemoć pojedinca da se odupre teroru države. A osim toga je i postmoderna distopija.

– I tako sedam stranica?

– A ostali uvrh glave četiri. Ja mu, normalno, dam slabu ocjenu. Pita on: zašto.

Ja kažem zato što nisi pročitao roman.

A on me gleda, i ne trepne, kaže pročitao je. Samo je naslov pogrešno napisao.

Ja kažem nije samo naslov, nego je pogrešno i sve drugo što je napisao. Iz toga što je pisao ne vidi se da je pročitao knjigu. Ne zna se ko su likovi, ne zna se gdje se radnja događa, ne zna se ko je pripovjedač i kakvim se stilom pripovijeda...

A on me gleda, onako s visine, i kaže da nismo u osnovnoj školi pa da na toj razini pričamo o književnosti. I da je više od mene kao od profesorice očekivao.

– Koji blefer!

– Pitam ja šta je očekivao.

Desetku, kaže on.

Pogledam u indeks, iz svih drugih predmeta, desetke. Student generacije. Nemoguće da su sve kolege u krivu, a samo ja u pravu.

– Nisi valjda?!

– Jesam. Upisala mu i ja.

– Ali zašto?

– Da ne kočim napredak. Za par godina idem u penziju. On će do tada već biti docent. Pisaće gomile naučnih radova, čitaće ih po konferencijama, sabiraće bodove, napredovaće u troskocima, u četrdesetoj biće redovni profesor, u pedesetoj akademik... Neće znati ništa ni o čemu, ali će se pitati za sve i o svemu. Presvlačiće četnike u partizane, ustaše u umjetnike, prošlost u budućnost, dan u noć. Sve manje će citirati Fukoa, a sve više sebe. Biće kao ona tetka Felicija, iz Hodnika svijetlog praha:

koja je odbranila dva doktorata o zemlji, a da zemlju nikada nije dotakla rukom...

Preporuka redakcije