1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Ferhojgen: Lagani sunovrat Evrope

„Danas u Evropi posmatramo duboke političke i ekonomske podjele koje stvaraju napetu atmosferu u kojoj se kompromisi pronalaze sve teže“, kaže bivši evropski komesar Ginter Ferhojgen u intervjuu za Dojčlandfunk.

default

Guenter Verheugen (Ferhojgen)

Dojčlandfunk: Kriza evra i dalje traje, kao i konflikt u Ukrajini. Desničarski populisti jačaju širom Evrope, Velika Britanija prijeti istupanjem iz EU, pukotine u evropskom projektu se dobro vide i na primjeru odnosa prema izbjeglicama. Kao da je raspad EU u međuvremenu postao realan scenario. Da li Evropa posrće?

Ginter Ferhojgen: To je još blago rečeno. Mislim da smo 2015. doživjeli početak sunovrata koji će se dogoditi ukoliko ga energično ne spriječimo. Rastakanje Evrope ne treba zamišljati kao neku vrstu eksplozije, gdje se sve odjednom raspada, nego kao dugotrajni mučan i bolan proces političkog i ekonomskog sunovrata koji će nas u sutrašnjici potisnuti na margine svijeta i smanjiti naše životni standard. To je presjek stanja.

Nabrojao sam već razne krize... da li je neka od njih odlučujuća za eventualnu budućnost Evrope ili su sve te krize samo simptomi?

U pravu ste, to su simptomi. Trebalo bi se zapitati šta je zajednički razlog za nesposobnost da se nosi s krizama. Vjerujem da je taj razlog činjenica da se Evropa u poslednjih deset godina ne podrazumijeva. Umjesto toga porasla je sumnja u veliko obećanje evropske integracije – mir i blagostanje za sve. Danas u Evropi posmatramo duboke političke i ekonomske podjele koje stvaraju napetu atmosferu u kojoj se kompromisi pronalaze sve teže. Jer vlade reaguju na ono što doživljavaju kod kuće. Uhvaćeni smo u vrzino kolo: populističke struje jačaju – i to ne samo na desnoj strani, iskreno se mora priznati da se to dešava i na ljevici posebno kad pogledate evropsku osu sjever-jug – i kroz rastuću skepsu u društvu vlade još više gube volju da slijede princip prema kojem bi Evropa bila iznad nacionalnih interesa. To je odlučujuće. Izgubila se svijest o tome da smo mi (EU, prim. red.) sudbonosna zajednica u kojoj mora važiti svi za jednog i jedan za sve. To podrazumijeva i spremnost da se u nekim okolnostima podnesu žrtve.

Na istoku EU se izdvojila grupa država koju bismo mogli da označimo kao one koji se suprotstavljaju. Neki sada tvrde da je čitav proces proširenja EU na istok zapravo propala stvar. Kako Vi to vidite?

Ne vjerujem u to. Zapitajte se kakvo bismo stanje u Evropi imali da su sve te mlade demokratije srednje i istočne Evrope politički ostale na ničijoj zemlji. Odluka o njihovoj integraciji je bila istorijski nužna i istorijski ispravna. Podsjećam da u nekima od tih zemlja građani uživaju samo djelić blagostanja koje mi uživamo i tamošnjim vlastima je teško da objasne ljudima da treba da podnesu dio tereta. Ali slažem se s Vama, više bi bilo u evropskom duhu ukoliko bi svi bili spremni da preuzmu pošten dio posla u prijemu izbjeglica. No ima još nešto što nažalost moram da kažem: nespremnost da se od Njemačke preuzme dio tereta je na neki način ispostava računa za njemačku politiku poslednjih godina koja je u Evropi tumačena kao sve samovoljnija i hladnija.

Kako spriječiti taj lagani i mučni sunovrat Evrope, o kojem pričate? Da li je rješenje, kako neki traže, više Evrope? Ili, kako Britanci traže, manje Evrope?

Fraza više Evrope u ovom trenutku nije baš od pomoći jer je jasno da većina ljudi to shvata kao prijetnju. Više Evrope će nam izvjesno trebati, više integracija na polju spoljne i bezbjednosne politike, više integracija u ekonomskoj i finansijskoj politici. Ali tamo možemo da stignemo tek kada načinimo Evropu boljom. U tom pogledu sam bliži onome što kažu poslovično razumni i pragmatični Britanci: Hajde da vidimo šta ljudi zapravo žele i šta možemo bolje. I tu dolazimo do centralne stvari: prema mom ubjeđenju, ljudima najviše smeta osećaj da se njima upravlja iz dalekog Brisela i da oni na to nemaju nikakvog uticaja. Osjećaj da se propisi sve više donose na tehnokratski i birokratski način, iako bi jednako dobro ili još bolje mogli da se donose na nacionalnom ili regionalnom nivou. Ja sam za to da još mnogo striktnije nego do sada sprovodimo princip da se na evropskom nivou reguliše samo ono što mora biti tako regulisano, ono što nacionalne države ne mogu.

Drugo pitanje je da li je zaista neophodno da se Evropa ostvaruje kroz sve više propisa, usklađivanja i pravila. To su dvije britanske poente: da li kompetencije koje su u nekom momentu prenijete Briselu mogu da se vrate na nacionalni nivo, ako nije neophodno da se regulišu evropski? I da li može da se smanji to brdo ponekad besmislenih, skupih i veoma birokratskih propisa? To bi bio vidljiv znak da su brige građana shvaćene ozbiljno. U tom smislu je diskusija pred referendum u Britaniji možda i šansa, a ja bih savjetovao da se Britancima izađe u susret. Naravno da u tome postoji granica. Recimo kada se radi o ključnim principima kao što je sloboda kretanja u Evropi. Ko u to dira, taj dira u temelje – to jasno mora da se kaže našim britanskim prijateljima. Mogućnost da se slobodno krećemo u okviru Evrope je najvidljiviji simbol evropske volje za ujedinjenjem. Ako to propadne, onda stvarno ne znam kako da se zaustavi sunovrat o kojem sam govorio.

*Ginter Ferhojgen, 1944, bio je generalni sekretar njemačkih Liberala, ali je kao član lijevo-liberalnog krila stranke napustio partiju 1982. u znak protesta zbog koalicije sa demohrišćanima. Od 1983. do 1999. je bio poslanik socijaldemokrata u Bundestagu, a nakon toga postaje komesar za proširenje EU u Komisiji Romana Prodija. U prvom sazivu komisije Žoze Manuela Baroza bio je zamjenik predsjednika i komesar za industriju.

Preporuka redakcije