1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Biciklističko hodočašće Beograd-Srebrenica

Desetoro biciklista iz Srbije krenulo je na Komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici 1995. da iskažu solidarnost s porodicama žrtava genocida.

„Rođena sam u SFRJ. Činjenice svog života nikad ne bih mijenjala, ali kada sam 2004. godine gledala film o genocidu u Srebrenici, plakala sam kao kiša. Ratko Mladić je dodirivao djecu po glavi, vidi se na snimku. Nacisti su dijelili djeci bombone pred gasnim komorama. Znate, ovdje ljudi još uvijek ne priznaju šta se tamo dogodilo i ja to ne razumijem. Ne razumijem ravnodušnost prema tolikoj patnji. Za mene je ovo hodošašće“, kaže Sanja Nikolić opisujući lične motive za odlazak na put biciklom do Srebrenice, koji se ove godine organizuje drugi put.

"Memorijal Beograd-Srebrenica"

Biciklistička trasa „Memorijal Beograd-Srebrenica“ dugačka je oko 200 kilometara i trajaće tri dana, a prolazi najvećim dijelom kroz zapadnu Srbiju – kroz mjesta u Podrinju, koja su tokom rata u Bosni i Hercegovini često bila logistička podrška i ishodište pohoda raznih vojnih i paravojnih formacija koje su ratovale na teritoriji BiH.

Massaker von Srebrenica Völkermord Fahrradmarathon

Ovako je bilo prošle godine kada je prvi put organizovano hodočašće biciklima u Srebrenicu.

„Naš cilj je da podsjetimo na ulogu Srbije u ratu. Smatramo to naročito važnim u okolnostima kada gotovo svi akteri na političkoj sceni Srbije govore o potrebi okretanja od prošlosti na način da se ratni zločini i nepravde koje su počinjeni od strane i u ime pripadnika srpskog naroda potiskuju, minimiziraju i potpuno uklanjaju iz javnog prostora, čineći dodatnu nepravdu žrtvama i njihovim porodicama“, kažu biciklisti.

Oni će tokom vožnje nositi majice na kojima piše „Beograd-Srebrenica. Mirovni biciklizam – biciklistički aktivizam“. Na kraju prvog dana zaustaviće se u Valjevu gdje će sa "Ženama u crnom" održati protestno stajanje. Sanja Nikolić kaže da su ljudi iz njene okoline različito reagovali na njenu želju da se pridruži toj biciklističko-aktivističkoj turi. „Pojedini su postavljali cinična pitanja, a žene od kojih je kupila suncokrete da ukrasi bicikl su plakale. Ne bojim se reakcija usput. Osjećam se kao živi spomenik, stvar u pokretu. Ne bojim se za sebe, pribojavam se samo za one koji ne mogu da shvate da je ubijanje zločin i da to rade okorjeli zločinci, a ne takozvani heroji.“

„A šta su oni nama radili?“

Jedan od organizatora puta, Vladimir Jevtić, kaže da su prošle godine ljudi bili ili začuđeni ili poprilično hladni, jer svih ovih godina nisu dolazili u susret s konceptom suočavanja s prošlošću. U Republici Srpskoj su ih, kaže, dočekali salvama psovki. „Tamo još uvijek postoje tenzije i nerado gledaju na ljude sa strane koji ih podsjećaju na genocid. Govorili su nam 'A šta su oni nama radili?' ili 'Zašto to ne govore drugi?', a mi smo im odgovarali da ne postoji niko drugi, da mi govorimo u svoje ime i da svako onaj ko ne želi da se identifikuje sa zločinima i zločincima mora to jasno i nedvosmisleno da kaže.“

Biciklisti će i ove godine na put krenuti u pratnji policije. Jevtić smatra da velika policijska pratnja nije potrebna, ali da je to odluka onih koji su ovlašćeni da daju bezbjednosne procjene. Ipak, on se nada da će barem broj policajaca biti manji nego prošle godine. „Imam utisak da nas ti policajci u stvari izoluju od društva. Pored toga što nas štite, oni šalju poruku da smo mi neka čudna, marginalna, zasebna grupa koja nešto radi na svoju ruku. Postajemo obilježeni činjenicom da ima više policajaca nego učesnika biciklističke ture.“

U medijima i dalje tajac

Ove godine će u Srebrenici u centru pažnje biti oni koji su preživjeli Marš smrti 1995. godine, a koji sad učestvuju u „Maršu mira“. I oni će biti u narandžastim majicama. Ideja je da oni budu na čelu kolone i prvi uđu u Memorijalni centar „Potočari“, kažu u Organizacionom odboru za obilježavanje 19. godišnjice srebreničkog genocida.

Podršku će, pored biciklista iz Srbije, pružiti i učesnici biciklističkog maratona Bihać-Potočari, biciklisti iz Slovenije i motoristi iz Sarajeva. U Odboru izražavaju žaljenje što iz Republike Srpske nema organizovanih bilo kakvih grupa. „Stalno se vidi napredak u suočavanju s prošlošću i normalizaciji odnosa, ali od jedne manje grupe ljudi. Još uvijek ne možemo govoriti o generalnom napretku. Najžalosnije je to što od vrha entiteta Republike Srpske možemo svake godine čuti negiranje i minimiziranje genocida. Nadamo se da će ovi mali koraci biti inicirajuća kapisla za napredak i prihvatanje istine“, navodi Zekerijah Hadžić iz pododbora za „Marš mira“.

Srpski biciklisti kažu da je takvo negiranje i okretanje glave od zločina prisutno i u Srbiji, iako je ona u sudu u Hagu proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici, kao najmasovnijeg pojedinačnog zločina u ratovima devedesetih i paradigme zločina počinjenih u ime građana i građanki Srbije na tlu bivše Jugoslavije. „Podržali su nas samo rijetki domaći i međunarodni internet-mediji, dok oni s nacionalnom pokrivenošću po starom dobrom običaju ne pokazuju interesovanje za suočavanje s prošlošću“, priča Jevtić.

Prestati vjerovati demagozima

Biciklisti će u Srebrenicu stići u četvrtak (10.7.) gdje će narednog dana učestvovati u Komemoraciji žrtvama genocida u Potočarima i kažu da će tako biti svake godine dok god srpsko društvo ne bude bilo u stanju da jasno i precizno sagleda stvari koje su se dešavale i prevaziđe to traumatično nasljeđe bliske prošlosti.

„Ne znam šta ljudi treba da rade, valjda ono što vole i što umiju. Da prestanu da vjeruju crkvi i popovima. Pa kod nas su oni ili lopovi ili inspiratori zločina. Da prestanu da vjeruju demagozima. Kada čovjek živi ispunjeno, nema vremena za komplekse veličine. Mi ovdje mnogo patimo od toga. Ako ništa ne naučimo iz prošlosti, situacije se ponavljaju“, zaključuje Nikolićeva.