Badnje veče kod Ane i Svetozara

„Ja ću ti se, mati, udat' za drugu viru“, govorila je često Ana svojoj majci, i tako je i bilo. Neko će reći: Pa šta? Priča nalik na tolike druge u BiH! Ali, nije. Malo je, ipak, posebna.

Ana je rodom iz Sinja u Hrvatskoj, gdje i danas živi njena obitelj. Svetozar je iz Kraljeva u Srbiji. Bračni par Savić živi na Dobrinji, u federalnom dijelu Sarajeva, a oboje rade kao nastavnici u školama u Istočnom Sarajevu (Republika Srpska). Žive u sretnom braku više od 30 godina, imaju dvoje odrasle djece, Sonju i Sašu i zadovoljni su svojim životima. I da, zaljubljeni su u Bosnu i Hercegovinu, domovinu koju su sami, dobrovoljno odabrali i ne bi je mijenjali ni za jednu drugu. Ana govori čistom ikavštinom i čuva običaje svoga zavičaja. Svetozar se nije odrekao ekavice, ali njih dvoje se odlično razumiju.

A praznici? Njih slave, kažu, obostrano. Na Badnji dan stanom se širio miris bakalara, a bilo je i pohanog šarana. Vino je stiglo iz Aleksandrovačke Župe u Srbiji. „Ko bi reka' da oni tamo imaju ovako dobro vino“, komentariše Dalmatinka Ana, navikla na vina puna mediteranskog sunca.

Miris trulih jabuka

„Ja sam našoj deci uvek govorio da su bogatiji, jer imaju sve duple praznike i oni su to tako i osećali“, kaže Svetozar, a Ana dodaje: „Imaju dva puta Materice, dva puta Oce, dva Božića i dva Uskrsa, a dica k'o dica, vole poklone. Oni znaju običaje iz obje vjere, onoliko koliko znamo Sveto i ja.“

Za rodni kraj Anu, osim običaja, vežu i sjećanja. „Dolazim iz brojne obitelji, gdje je bilo puno dice. Moja majka je u svojoj staroj škrinji čuvala jabuke, da nam ih pokloni za Božić, ali kako su dugo stajale, one bi počele da propadaju. Moje djetinjstvo je tako vezano uz miris trule jabuke. Danas kad vidim trulu jabuku, sjetim se moje majke i odrastanja u roditeljskoj kući sa mojom braćom i sestrama. Nismo znali da imamo malo, jer nismo znali za više“, kaže sjetno Ana i dodaje da je već tada spoznala radost Božića.

„Sjećam se Badnjaka kad je ćaća unosio slamu u kuću. Nismo imali šporet, nego smo se okupljali oko otvorenog ognjišta i tu nas je grijala ljubav, baš kao ona vatra“, kaže Ana.

Na sljedećoj stranici o "Bosančerosu", pečenju i bakalaru

„Bosančeros“

U životu ovog bračnog para, Zenica ima posebno mjesto. „Upravo sam bio odslužio vojsku i pronašao posao u jednoj školi u Zenici. U tu školu, kao nastavnica matematike, te 1976. godine, došla je Ana i tako smo se upoznali. Trebalo je da uskoro odem u Šabac i počnem raditi za „Zorku“ čiju sam stipendiju imao, ali plan se, kad sam sreo Anu, potpuno promenio“, kaže Svetozar. „Koliko vam je vremena trebalo da je osvojite?“ pitam. „Pa, mesec dana. Zabavljali smo se pola godine, a venčali se u aprilu 1977. Onda su na svet došli Saša i Sonja.“ Zatim su Ana i Svetozar napustili Zenicu, između ostalog i zbog velikog zagađenja zraka u Zenici u to vrijeme, i otišli u Kragujevac, gdje su živjeli oko pet godina. „Način života u Bosni je onakav kakav mi volimo. Kad smo otišli u Srbiju, nismo mogli shvatiti da preko vikenda ljudi ne idu da se malo odmore, da se druže kao naši ovdje, da pored rijeka nema kola, nema roštilja... samo se trči, ore, sije, žanje. To nam je tamo u Srbiji mnogo nedostajalo. To druženje sa komšijama i prijateljima“, kaže Ana. I šta su Savići uradili? Pogađate! Opet dižu sidro i pravac – Bosna. Tu su, kažu, od sada pa do vječnosti. Čak i kada su Sonja i Saša otišli na studije u Beograd, nije im palo napamet da napuste Sarajevo. Sonja i Saša nisu stigli za Božić koji slavi njihova majka, ali doći će 7. januara i svi će se okupiti za njihov drugi Božić. „Znate, kad ja sada odem na odmor u Srbiju, oni mene zovu „Bosančeros“ ili kažu: 'De si bre, Bosanac?' Toliko oni vide Bosnu u meni“, kaže Svetozar.

„Bog je jedan“

„Naše su obitelji prihvatile naš izbor. Kad sam ja majci javila da ću se udat' za Svetu, ona se odmah počela raspitivat' gdje je najbliža pravoslavna crkva u našem kraju, a moja sestra, koja je časna sestra, zamislite, samo je rekla: 'Pa neka. Bog je jedan.' Svetin pokojni otac mene je naprosto obožavao. Nikad u prodavnicu nije otišao, a da meni neku sitnicu nije kupio. Kao da je znao, samo dan prije smrti, kupio mi je veliku čokoladu, tako veliku, koliku ja nikad u životu nisam vidjela“, kaže Ana. Tako su oni isprepleli svoje živote i u njih donijeli kulturu i običaje drugog i drugačijeg.

„Sveto je morao da se navikne na maslinovo ulje koje ja mnogo upotrebljavam. Na blitvu, ribu i bevandu, a ja na paprike na sto načina i na – kajmak. Oni stavljaju kajmak u sva jela! Koliko sam samo puta pomislila, na ručku kod njegovih: 'Bože dragi, samo da jednom nešto naprave bez kajmaka!' Ali, navikne čovjek na sve. I znate, meni pripada zasluga što se blitva počela uzgajati u njihovom kraju i ima je sve više. Oni, tih sedamdesetih, uopšte nisu znali za blitvu. Onda ja od mojih iz Dalmacije, jednog ljeta donesem sjeme, oni posiju i sada blitvu obožavaju i imaju je skoro cijelu godinu“, kaže Ana.

Između pečenja i bakalara

Vrijeme Božića je vrijeme darivanja, ali i vrijeme sjećanja na one kojih više nema. „Svi naši dragi su u mojim molitvama. Moji i njegovi roditelji i majka Emina, kod koje sam stanovala u Zenici, iz čije sam se kuće udala.. Svi koji poznaju ovaj grad, znaju ko je bila majka Emina. Svima koji su je poznavali bila je kao majka. To je žena koja je unijela mnogo ljubavi i radosti u naše živote“, kaže Ana i dodaje da ni Svetozar ni ona nisu neki fanatični vjernici.

„Meni je na putu do škole gdje radim, pravoslavna crkva Sv. Vasilija Ostroškog na Veljinama i ja, kad imam potrebu da se pomolim ili zapalim svijeću, a nemam vremena da odem u Katedralu, svratim u tu crkvu. Još uvijek mi negdje u glavi zvone riječi moje sestre da je Bog jedan. Jedan za sve. Za Svetin Božić, biće pečenja, a unijećemo u kuću i badnjak. Za moj, evo, jedemo bakalar. „Odavno nisam jeo tako ukusan bakalar“, kaže Svetozar.

Autorka: Ljiljana Pirolić, Sarajevo

Odg. urednik: Svetozar Savić