1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

11.Juli 2007

U ovom izdanju rubrike «Kontraverzno», govorimo o suočavanju sa prošlošću i izgradnji zajedničke budućnosti u BiH. Jedna od tema je i odnos UN-a prema 11.07.1995.

default

"Bio sam vojnik u Bosni za vrijeme opsade Sarajeva. Bilo je to najgore vrijeme u mom životu. Ali , ja sam , na neki način, baš zbog toga došao na ideju da se bavim mirnodopskim radom. Počeo sam da razmišljam o pravdi, životu i smrti , o smislu života. Zašto ima toliko nasilja. Sve me je to podstaklo da postanem aktivista mirovnog pokreta», kaže Adnan Hasanbegović koji danas radi u Centru za nenasilnu akciju u Sarajevu. Svojim radom želi da doprinese mirnoj i stabilnoj budućnosti Bosne i Hercegovine. Šanse za to su bolje nego u mnogim drugim konfliktinim oblastima. Zato što je suočavanje sa ratnim zločinima ovde počelo vrlo rano još 1993 godine , znači za vrijeme rata u Bosni . Tada je naime u Hagu osnovan Medjunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Na sudske procese se u tom momentu nije moglo ni pomisliti , ali bio je to signal da medjunarodna zajednica neće tolerisati masakre i masovna silovanja. U medjuvremenu je završeno mnoštvo procesa . Koliko je ovo suočavanje sa prošlošću na pravnom planu značajno ističe i bivša opunomoćenica Ujedinjenih Nacija za Bosnu i Hercegovinu , Elizabet Ren:

"Ponekad me pitaju, zašto je toliko važno da ljudi kao što su Karadžić ili Mladić izadju pred sud u Hagu. Ali, ako porazgovarate sa ženama u Srebrenici primjetićete da su jako nesrećne zato što njihova patnja nikoga ne interesuje. Za njih je pravda značajna kako bi mogle da idu dalje , kako bi mogle da budu spremne za pomirenje."

Bez suočavanja sa prošlošću i sa nasiljem nema trajnog mira – slažu se eksperti .

"Osnivanjem sudova za ratne zločine u Hagu stvoren je značajan instrument , ne samo za Bosnu i Hercegovinu ,već i za Ruandu. Pred sud se izvode najgori zločinci , diktatori. Time oni dopriose trajnom miru ističe Luis Moreno Okampo , glavni tužilac medjunarodnog suda za zločine. Oba suda su bitno uticala na odluku da se osnuje permanentni sud , "kaže Luiz Moreno Okampo.

Ovdje znači govori pravda što ne znači da je problem riješen i za žrtve:

Ein Mann blickt am 20.1.2001 auf neue Fahndungsplakate der als Kriegsverbrecher angeklagten bosnischen Serben Radovan Karadzic und General Ratko Mladic in Sarajevo

"Kada su počeli prvi procesi počiniocima masovnih silovanja , otputovala sam u Sarajevo i razgovarala sa predstavnicama silovanih žena. Naivno sam ih pitala ,zar nije dobro što su počinioci dobili tako visoke kazne? Pogledale su me kao da dolazim sa druge planete – O čemu pričate? Mi ćemo cijelog života patiti zbog tih silovanja. A oni su dobili 12 ili 20 godina zatvora...»

Mada postoje dobri uslovi za suočavanje sa ratom,većina ljudi u Bosni i Hercegovini izbjegava ovu temu. Mirovnim sporazumom iz Dejtona prije 12 godina oružani sukobi su okončani. Ali, mnogi su ljudi traumatizovani. Za njih rat još nije završen. Mnogi bosanski Muslimani i Hrvati sporazum iz Dejtona smatraju nepravednim. To je mirovni ugovor , ali nije pravedan. kažu oni. Podjela na dva entiteta de fakto je podjelila zemlju.

Radovan Karadžić i Ratko Mladić još uvijek su u bjekstvu i to je odlučujuće ne samo za Bosnu, smatra Refik Hodžić, glasnogovornik haškog tribunala.

«Ukoliko oni ne budu uhapšeni, biće to veliki udarac ne samo za haški tribunal nego i za međunarodno pravosuđe. Oni su odgovorni za najteži ratni zločin u novijoj istoriji. Ukoliko oni ne budu izvedeni pred lice pravde, biće to najveći korak unazad kako za tribunal tako i za međunarodnu zajednicu».

Adnan Hasanbegović smatra da sudovi ne mogu obraditi sve zločince. Na kraju krajeva, postoje hiljade onih koji su u tome učestvovali ,a samo nekoliko stotina je do sada kažnjeno.

«Ipak smatram da je rad sudova veoma važan jer se zločinci ipak izvode pred lice pravde. Oni se brinu za to da ratni zločinci ne mogu mirno spavati. Oni kao Karadžić i Mladić mogu tražiti negu rupetinu negdje u šumi kako bi se sakrili». Hasanbegović se ne zalaže za osvetu, nego bolju perspektivu BiH.

«Imam šestogodišnju kćerku. Kada je pogledam, odmah se počneim brinuti šta mogu uraditi za njenu budućnost. Mislim da nije samo moja odgovornost da pokušamo stvoriti društvo koje će riješiti probleme bez da se dogodi novi genocid».

Rat je mnogim žrtvama uništio život. Borci za ljudska prava kao što su Hasanbegović , Hodžić i ostali se bore da se prevaziđe mržnja, nesigurnost i nasilje. To je jedan dug put, ali druge alternative nema.

Balkanske aveti

Markaris

List «Die Welt» danas donosi tekst pod naslovom «Balkanske aveti» u čijem podnaslovu piše «Grčki pisac Petros Markaris iznosi do sada ne objavljene aspekte srebreničkog masakra». Autor teksta Berthold Seewald donosi dio iz knjige Petrosa Markarisa u kojoj on prenosi riječi «Organizacije grčkih dobrovoljaca za bosanske srbe».

«Slušajte dobro šta vam ima reći, vašim publikovanim političarima, vašim ispijačima kafa, ali i vašim škrticama... mi grčki dobrovoljci smo se borili na strani srba, naše kršćanske braće protiv islamskih barbara za slobodu i hrišćansku vjeru. Mi smo se borili tada kada su naši političari kupljeni od NATO-a političari mirno gledali na bombardovanje Srbije. Sada nas oni žele isporučiti tribunalu za ratne zločine koje kontrolišu SAD i NATO. To nećemo dozvoliti», ovo su riječi «Organizacije grčkih dobrovoljaca za bosanske srbe» koje prenosi Petros Markaris u svojoj knjizi pod naslovom «Veliki akcionar» koja je taknula u grčki tabu. Grčki mediji su nakon slučaja Srebrenica prvo izvještavali o zahvalnosti koju osjećaju srpski vojnici prema grčkim dobrovoljcima što su se borili na njihovoj strani. Kasnije, kada se počelo sa otkrivajem masovnih grobnica kao rezultata ovog oružanog bratstva, oni su umukli. Na Balkanu smo naučili da je ob bio laboratorij za moderni genocid. Ono što se u novijoj istoriji desilo milionima ljudi na Balkanu je diplomatsko otkriće balkanskih ratova 1912 odnosno 1913 godine. Odatle direktan put vodi u Srebrenicu», piše danas Berthold Seewald u listu «Die Welt».