100 dana vlade u Srbiji
14. oktobar 2008
Tokom prvih 100 dana srpska vlada je zabeležila izvesne uspehe na diplomatskom planu, ali se skreće pažnja da se na unutrašnjem planu Srbija umesto važnim reformskim pitanjima najviše bavila partijskim obračunima.
Novo prekomponovanje političke scene za mnoge je dovoljan dokaz nezrelosti partija i političara u Srbiji. Međutim, u trenutku kada je opozicija praktično bespomoćna, kao veliko iznenađenje može delovati saznanje da se u vladajućim krugovima ozbiljno razmišlja i o novim izborima!
Mogući razlozi takvog poteza su zadavanje konačnog udarca radikalima i Koštunici, deblokada parlamenta, i obuzdavanje apetita malih stranaka, čiji je tipični predstavnik G17 Plus.
Novi izbori – kome bi to odgovaralo?
Politički analitičar Vladan Marjanović smatra da je to malo verovatno, ali da nije isključen pokušaj DS da zaokruži svoju dominatnu poziciju: „Cilj je dakle da se na neki način zaokruži proces legitimizacije nove političke stranke, koju će voditi Nikolić i Vučić, sa jedne strane, i sa druge strane da se kao što rekoh Demokratska stranka reši balasta malih a zahtevnih partnera kakvih sada ima dosta“.
Ako novi izbori deluju kao teško razumljiva avantura, vlastima na raspolaganju stoji nešto o čemu se takođe razmišlja, a to je rekonstrukcija vlade. Za taj posao vlasti sada imaju mnogo više rezervnih igrača.
Raskol radikala – uspjeh vlasti
Vladan Marjanović kaže da je za taj potez ipak potreban neki konkretan razlog: „Ne vidim kako bi se moglo pravdati to što bi se nekome od njih zahvalilo na dosadašnjoj saradnji, i reklo e sada ćemo sarađivati sa nekim drugim. Sve dok su socijalisti konstruktivni kako jesu, sve dok ove druge članice vladajuće koalicije koliko toliko prate liniju koju diktira DS, ne vidim kako to može da se izvede na elegantan način bez proizvođenja sukoba gde ih u suštini nije bilo“.
Raskol radikala se između ostalog posmatra i kao uspeh vlasti, no vrlo brzo je postalo jasno da je važno imati opoziciju, i pre svega dobru opoziciju. Nije stoga isključeno da će se vlasti u narednom periodu baviti paradoksalnim poslom spašavanja opozicije.