1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Šta je ostalo od evropske ideje?

Kuda ide EU? Nakon sastanka zemalja, osnivača EU u Rimu, rješenja za krizu bi trebalo tražiti bez patetike i uz zdravorazumski pragmatizam, poručuje u komentaru DW-a Kristof Haselbah.

Sjeta, očajanje i čežnja za iščezlim „evropskim duhom“ spopadaju ovih dana mnoge ubjeđene Evropljane. Kakva to bjehu vremena kada se evropska ideja nije morala obrazlagati kao danas, kada je malo ko dovodio u pitanje cilj produbljivanja integracije, kada je bilo moderno izjašnjavati se prvenstveno kao Evropljanin pa tek onda kao Nijemac, Francuz ili Italijan. Danas, kada je EU u sve dubljoj krizi, političko oduševljenje tadašnjih vremena izgleda kao san iz bezbrižnog djetinjstva.

Kada današnji političari apeluju na evropsku ideju, onda to često ima posredni prijeteći ton. Tako je predsjednik Komisije EU Žan-Klod Junker više puta ponovio: „Ko sumnja u EU i evropsku ideju, neka posjeti vojnička groblja“. Angela Merkel je na vrhuncu dužničke krize opominjala: „Zakaže li evro, zakazaće Evropa“. I bivši predsjednik Komisije Barozo je u vezi sa finansijskom krizom izjavio: „Ili ćemo zajedno da plivamo, ili ćemo razdvojeni da se udavimo“.

Dramatični apeli da se izbjegne propast više ne djeluju

No, više ne pomažu opomene da će doći propast EU ako se Evropljani ne drže osnivačkog mita. To čak ima suprotan učinak. Brojni su građani koji smatraju da im sole pamet i da je takvo pozivanje na velike ideale trik da bi im se iznudile žrtve, na koje nisu spremni. Mnogi Nijemci se recimo pitaju, da li je njihova solidarnost sa Grčkom u finansijskoj krizi zloupotrebljena. Mnogi Francuzi se žale da privrednu politiku Pariza određuje Brisel ili, preko Brisela, Berlin. Brojni su Česi i Poljaci koji ne žele da čuju da prime izbeglice u svoju zemlju u ime Evrope, kada ih ne bi primili ni u svoje ime.

Christoph Hasselbach

Kristof Haselbah (Christoph Hasselbach)

Problem evropske ideje je to što je predugo bila idealizovana. Upravo u Njemačkoj je artikulisanje sopstvenih nacionalnih interesa dugo bilo tabu. Sve je moralo da se uskladi sa EU, a to što nije usklađeno posmatrano je kao nacionalizam koji treba odbaciti. I baš zato su Nijemci olako svojatali druge Evropljane za navodno evropske ciljeve, koje međutim partneri uopšte ne posmatraju kao svoje. Primjer je određivanje kvota za raspodjelu izbjeglica, koje bi zemlje automatski primale.

No, rad na ostvarivanju sopstvenih interesa je najnormalnija stvar na svijetu. Naravno da je današnjoj EU sa 28 zemalja mnogo teže da uskladi interese svojih članica nego što je to bio slučaj pedesetih godina prošlog vijeka kada je samo šest zemalja odlučilo da započne proces integracije. Ipak, još uvijek postoje zajednički interesi Evropljana, možda više nego ikad. Recimo, Evropa kao relativno mali, bogat kontinent čije stanovništvo ubrzano stari, može samo na osnovu zajedništva zemalja da opstane u svijetu koji se brzo menja.

Zajedničko ostvarivanje interesa

Ne na osnovu apstraktne evropske ideje već na osnovu želje za opstankom, Evropa je – doduše kasno, ali ne i prekasno – pronašla odgovor na dužničku krizu. Tako će, uprkos raznim zabludama i stranputicama, pronaći odgovor i na izbjegličku krizu. Patos iz osnivačkih vremena je sigurno bio iskren. No, on je sada potrošen. Danas su realizam i zdravi zajednički interesi primjerenija i sigurno ne lošija zajednička osnova.