1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Panorama

Šindarela

Trebalo bi ovih dana djecu iz svih vrtića dovesti na šine sarajevske tramvajske pruge i pokazati im na njima hrđu. Ispričati im da je ona kćerka nebrige i cvijet zapuštenosti.

Ujedno bi možda trebalo iskoristiti priliku pa, iako neće ništa razumjeti, reći da hrđa može napasti i ljude. I ispričati bajku o Šindareli.

Toga će se možda jednom sjetiti, kad odrastu i kad se budu pitali zašto pješače na posao, iako su platili mjesečnu kartu, i zašto im novac potrošen na komercijale i taksije, i vrijeme na pješačenje, niko neće nikada nadoknaditi.

Ispočetka je u toj bajci sve kao na Diznijevom filmu, maćeha, dobra vila, bundeva, ptice, i miševi, kraljević, bal, ponoć, zvono odzvoni jedanput, zlatne ukosnice pretvaraju se u slamčice, stepenice, staklena cipelica, utrči Pepeljuga u kočiju, zvono odzvoni drugi put, crveni tepih pretvara se u krezavu kaldrmu, Brzo, vozite kući, govori Šindarela kočijašu, međutim ništa, kočija stoji, Brzo, brzo, poviče Šindarela, zvono odzvoni treći put, maskara se rastopi u tamne podočnjake, Žao nam je, odgovori kočijaš, mi štrajkujemo, Šta radite, začudi se Šindarela, i tek tada vidi da su bijelci ispregnuti, i da lakeji i kočijaš stoje prekrštenih ruku na grudima, dureći se i mršteći.

Tramvajske zahrđale šine u Sarajevu

Tramvajske zahrđale šine u Sarajevu

- Štrajkujemo, odbrusiše kočijaši i lakeji uglas, nadjačavši peti zvon sata na tornju zamka.

Haljina na Pepeljugi pretvori se u pregaču.

- Ali nemamo sada vremena za to, moramo se vratiti prije nego što zvono odbije dvanaest.

- Ne moramo mi ništa, odbruse štrajkaši. Ko nas može natjerati?

- Ali zašto bi vas iko tjerao. To je vaš posao.

- Nismo zadovoljni. Hoćemo da vila da ostavku.

- Kakvu ostavku? Koja vila?

- Ona koja je tebe pretvorila u princezu a nas u lakeje i kočijaše.

- I konje, zacijukaše konji.

Sat odbije šesti put. Lak s pepeljuginih noktiju pretvori se u tamne zanoktice.

- Zašto, šta vam je učinila nažao?

- Krši kolektivni ugovor. Nismo dobili topli obrok a i plata kasni.

- Ja sam mislila da ovo radite zbog mene. Iz zahvalnosti što sam se brinula o vama, što sam vas hranila, i liječila vas kad ste bili bolesni...

Sat odbije šesti put, staklena cipelica pretvori se u borosanu.

- Tebi svaka čast, ali ljubav je ljubav, a posao je posao. Nismo zadovoljni kvalitetom kočije.

- Pa za jednu bundevu meni se čini pristojnom.

- Ali ti se za jedan čopor mi ne činimo pristojnim?

- Pa bundeva se ne buni.

- Zato što je bundeva. Mi smo drugo. Mi imamo svoje mi.

- Zašto govorite uglas?

- Da nas bolje ne čuju.

Sat odbije sedmi put. Nečija ruka spusti se na Šindarelino rame. Ona se okrene i ugleda Princa s njenom borosanom u ruci.

- Zašto ste pobjegli od mene, upita je.

- Obećala sam da ću u ponoć biti kući.

- Pa zašto niste rekli? Odvešću vas ja mojom kočijom.

- Uaaaa, uaaaaa, zagalamiše štrajkaši.

- Zašto uaaa? Ako nećete vi, hoću ja. U čemu je problem.

Zvono odzvoni osmi put. Kruna na Prinčevoj glavi učini puf i nestade.

- To je naš posao.

- Onda ga radite.

- Nećemo. Nismo zadovoljni.

- Čime?

- Vama. Hoćemo da mi vladamo.

- A zašto?

- Zato što vi više trošite na balove nego na podanike.

- Tačno, ali to su balovi od izuzetnog značaja. Bal nezavisnosti, bal oslobođenja, bal državnosti, bal grada, bal opštine, bal kantona, bal maturanata, bal diplomanata, života, bal smrti...

- Vi zveckate kristalom, a narod lancima.

Zvono odzvoni deveti put. Bijelci se pretvoriše u golubove i odletješe.

- Pa šta predlažete?

- Da daš ostavku.

- Može li štrajk glađu umjesto ostavke?

- Ne može, nisi ratni zločinac. Ostavka! ostavka!

Pepeljuga i vila

Čim to reče, zvono odzvoni deseti put. Kraljević se pretvori u bubicu i odleti.

Štrajkaši nagrnuše u dvorac. Malo se podžapaše oko stolica, ko će sjesti u sredinu a ko sa strane, ali naposlijetku se smjestiše i narediše muzici da umukne.

U iznenadnoj tišini odjeknu zvono jedanaesti put.

Svi se pretvoriše u miševe, i više se nije moglo razlikovati ko je vlast a ko štrajkuje. Svi skupa navališe na ostatke hrane, za tili čas samo su repići virili iz sireva i pudinga.

A onda zvono udari i dvanaesti put.

Dvorac se pretvori u blatnjavo predgrađe. Kristalni luster rasplinu se u jutarnju maglu. U sivilu se ukazaše pognute siluete kako pješače pored zahrđale tramvajske pruge. Većina su ih bili radnici zaposleni kod privatnika, svi koje vila nije čarobnim štapićem pretvorila u vozače bundeva. Bile su tu kasirke koje rade po deset sati dnevno bez ijedne slobodne subote, vozači privatnih taksija koji prijavljeni na minimalac gule poludnevne smjene, nastavnici u jarmu probisvijeta, medicinske sestre iz noćne smjene, željezničari tužnih vozova.

Pognuta nad šinama stajala je Šindarela, raščupana i u pregači, s borosanama na nogama. U hrđi nije mogla vidjeti svoj lik. Sjela je u bundevu na koju su svi zaboravili i ponadala se da bajka ipak ima sretan kraj.

Autor: Nenad Veličković

Odgovorna urednica: Marina Martinović