1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

„Šakali“ bili dio Vojske Jugoslavije

Šakali nisu bili paravojna jedinica već dio Vojske YU, utvrdio je Sud u Beogradu. Srpske oružane snage nisu sprovodile politiku zaštite teritorijalnog integriteta, što je tada bila mantra, već su činile brojne zločine.

Posebno odjeljenje Višeg suda za ratne zločine u Beogradu, osudilo je devet pripadnika paravojne formacije „Šakali“ zbog zločina nad albanskim civilima tokom sukoba na Kosovu 1999. godine na ukupno 106 godina zatvora. Dvojica optuženih iz te formacije su oslobođeni. Optuženi su, kako stoji u obrazloženju prvostepene presude, krivi zbog ubistva više od 120 civila u selima Ćuška, Zahać, Pavlan i Ljubenić. Najmlađa žrtva imala je 19, a najstarija 87 godina.

Presudom je zaključeno da je glavni cilj bio protjerivanje Albanaca iz datog područja, i da su tom prilikom od žrtava oduzimane dragocjenosti i lične isprave. Zločini su počinjeni tokom aprila i maja 1999. godine, a u optužnici se navodi da operacija u selima oko Peći ,u kojima su izvršena ubistva, nije imala nikakav direktan vojni cilj. Pripadnici „Šakala“ su prilikom ubistava, silovanja, uništavanja imovine, i drugih krivičnih nedjela, pokazali izuzetnu surovost i bezobzirnost. Nerijetko se pucalo žrtvama u leđa, nakon čega je većina tijela zapaljena, s ciljem da se onemogući utvrđivanje njihovog identiteta.

Vojne, a ne paravojne jedinice

Prekretnicu u ovom slučaju predstavljao je iskaz pripadnika „Šakala“ Zorana Raškovića, koji je tokom postupka do detalja opisao ratne zločine te jedinice. Značajno je takođe napomenuti da je tokom procesa zapravo ustanovljeno da su „Šakali“ bili dio Vojske Jugoslavije u to vrijeme, i da su njeni pripadnici primali platu od vojske, kako za DW ističe Sandra Orlović, direktorka Fonda za humanitarno pravo, i da se o njima stoga ne može govoriti kao o nekoj paravojnoj jedinici. Nakon izricanja presude svjedoku-saradniku u predmetu „Ćuška“, u kome su osuđeni pripadnici paravojne jedinice „Šakali“, i njegovom bratu, tokom noći su zapaljeni splavovi u Beogradu.

Sonderkammer für Kriegsverbrechen am Bezirksgericht Belgrad

Viši sud u Beogradu na kojem poseban odjel sudi za ratne zločine

Presuda „Šakalima“ je značajna jer pokazuje da ne stoji ono što smo slušali godinama, a to je da su za ratne zločine na Kosovu krive neke odmetnute grupe naoružanih ljudi, koje su iskoristile anarhiju na terenu za obračun sa civilima, kaže za DW Sandra Orlović. Šakali su bili dio Vojske Jugoslavije, i ustanovljeno je kome je ta jedinica polagala račune, a to je 125. motorizovana brigada tadašnje Vojske Jugoslavije.

Zločini iza zatvorenih vrata

„Plašim se da nijedna sudska presuda, pa ni ova, neće ništa promijeniti u percepciji srpske javnosti o tome šta se zaista događalo na Kosovu tih godina“, ocjenjuje za DW Andrej Nosov, direktor Heartefact fonda. To se neće dogoditi sve dok srpski političari ne prihvate te presude, smatra Nosov:

„Vi znate da imamo jako malo izvještaja u našem javnom prostoru sa tih suđenja. O žrtavama da ne govorimo, o tome šta se recimo dešavalo žrtvama u tom konkretnom slučaju, gotovo da ništa nismo saznali. To je veliki problem, jer ta suđenja onda ostaju iza zatvorenih vrata. Ali, ona bi zapravo trebalo da budu jedna važna prilika za čitavo društvo da spozna šta se zaista dogodilo na Kosovu. Postoji doduše izvjestan pomak u prihvatanju odgovornosti države, ali je to još uvek skromno. Pitanje je koliko oni koji su učestvovali u vlasti u vrijeme činjenja tih zločina to mogu da urade, i kolika snaga i politička volja je potrebna da bi se to dogodilo“.

Bez debate o prošlosti

„Za to vrijeme, mi iz presude u presudu shvatamo da je taj sukob na Kosovu bio zapravo rat prsa u prsa sa nenaoružanim civilima, ili civilima za koje se sumnja da možda mogu da pripadaju nekim oružanim snagama, ističe Nosov. To znači da nismo shvatili šta je ova država radila Albancima tokom devedesetih godina, zašto je došlo do tog NATO bombardovanja, i zapravo tog ozbiljnog razgovora o 1999. godini nije ni bilo“, kaže Nosov: „Mi stalno zaboravljamo da je nadomak Beograda otkrivena Batajnica, mi zaboravljamo Petrovo Selo, mi zaboravljamo brojne slučajeve koji ukazuju na to da srpske oružane snage u to vrijeme nisu samo sprovodile nekakvu politiku zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta, što je bila mantra tog vremena, već su isto tako činile brojne zločine”.

Nema pozitivnih gestova

„Naravno da sudska presude nisu dovoljne da promene percepciju javnog mnjenja o tome šta se dešavalo na Kosovu. Pravo suočavanje s prošlošću može doći samo sa nekim kontinuiranim gestovima koji će uspostaviti odgovoran odnos prema onome što se desilo“, smatra Sandra Orlović. „Mi do sada takođe nismo čuli nikakvo izvinjenje, nikakav simbolički gest prema albanskim žrtvama. Čak i to nije dovoljno, i to ne sme biti jedini gest koji bi političari mogli da ponude, ali bi bio neki dobar početak“, navodi Sandra Orlović.

„Paljenje splavova svedoka saradnika u ovom procesu je deo atmosfere koja od početka prati suđenja u Srbiji za ratne zločine“, ocenjuje Sandra Orlović. „Oni su u očima vojske, policije, i uopšte javnosti, izdajnici. Prosto se o tome ne šalju nikakvi drugi signali iz vrha vlasti“, napominje direktorka Fonda za humanitarno pravo. „Mi već dugo, ali bez uspeha, upozoravamo da jako veliki broj ljudi, od počinilaca zločina pa do onih koji su bili na odgovornim funkcijama u vreme sukoba, još uvek zauzimaju visoka mesta u srpskim institucijama“, kaže Orlović. „Mislim da će i EU tokom procesa pregovora obratiti malo više pažnje na tu činjenicu“, naglašava Sandra Orlović.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorna urednica: Jasmina Rose